Србија: Уранијумски Нато загрљај

Ана ФИЛИМОНОВА | 22.01.2013

Приликом варварског НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, коришћене су гранате и бомбе са осиромашеним уранијумом. Он остаје као нуспроизвод приликом производње нуклеарног оружја и горива за нуклеарне електране и користи се за различите врсте муниције у сврху њихове јаче пробојности. Борбена употреба уранијума повезана је са две врсте последица – то су хемијска и радијацијска обољења за време његовог полураспада, које траје 4,5 милијарде година. Најопасније за човека и његову животну средину, јесте то што приликом коришћења муниције са осиромашеним уранијумом сам уран прелази у сићушне честице – високотоксичне аеросоли.  Распршене у ваздух честице, ветром се слободно шире на широком пространству. Инфилтрирајући се у људски организам, оне пре свега нападају имуни систем човека, што доводи до мутације ћелија, услед чега долази до развоја злоћудних тумора и хромозомских обољења.Скривени период траје годинама. Осим тога, биљке преко кореновог система добро апсорбују радијацијско-токсичне материје, које преко намирница за искрану долазе у организам и на тај начин долази до двоструке заразе људи и животиња. И што је најциничније – немогуће је установити првобитни узрочник обољења.

Против српског народа коришћено је за данашње време најмоћније оружје – нуклеарно. Ракете са бојевим главама разрађене у лабораторији Лос Аламос у САД представљају нови вид нуклеарног напружања – “малу нуклеарну муницију”. За рушење подземних складишта и бункера нафте у бившој Југославији примењиване су бојеве главе еквивалентне носивости 10 тона тринитротоулола (микронуклерана муниција) и њихова моћ је 10 пута већа од моћи бомби од 2 000 фунти, коришћених за време рата у Ираку. Приликом уништења средстава ПВО коришћене су ракете са бојевим главама које су еквивалентне снази 100 тона тринитротолуола (мини нуклерана муниција). Против циљева на земљи коришћена је мала нуклеарна муниција – ракете са бојевим главама које су еквивалентне моћности до 1 000 тона тринитротолуола. У резултату тако масовног токсичног утицаја урана, рејон борбених дејстава и одређених држава, био је претворен у зону ризика појаве онколошких и генетских обољења.[1]

Западни медији, Светска здравствена организација и друге међународне организације, стидљиво се уклањају од теме коришћења уранијумске муниције, тврдећи да нема објективних података о њеној употреби. Између осталог, извештај Светске здравствене организације из 2001. године, каже: “Мерење осиромашеног уранијума у местима где се користила муниција са осиромашеним уранијумом, међу становништвом које живи у рејону борбених дејстава у којима се користио осиромашени уранијум, није неопходно”; “поједини људи који сматрају да су подвргнути утицају прекомерне количине осиромашеног уранијума, треба да прођу преглед код свог лекара, добију лечење свих симптома и прођу кроз одговарајућу контролу”.[2] То је све што се поводом примене оружја за масовно уништење са непредвидљивим и неизученим последицама за регион и планету у целини, могло рећи од тако ауторитативне међународне организације. Судећи по смислу и тону документа, ради се о директном лобирању за интересе НАТО пакта и војних кампања, пошто се замагљују еколошке, климатске и генетске последице примене оружја које садржи уран.

Ипак, постоје подаци о примени муниције са осиромашеним уранијумом и то у Србији. Погледајмо на цифре: током НАТО бомбардовања, на СРЈ је било сручено 15 тона осиромашеног уранијума. Тих 15 тона претвориле су се у радиоактивну прашину коју ветар разноси широм Балкана, заразивши тло, ваздух, биљке и животиње. Та отровна радиоактивна прашина остаје ту заувек и тек кроз 100 година достићи ће врхунац своје радиоактивности.

После 13 година од завршетка бомбардовања, уран је у потпуности манифестовао своје постојање. Тако се у периоду од 2001-2011 број оболелих од карцинома повећао за 20%, а смртност од болести рака (пре свега леукемије и лимфних жлезда, које у мирно време нису прелазиле 5% од укупног броја малигних тумора) – повећан је за 25%(!) То јест, током десет година, оболења леукемије и лимфних жлезда повећана су за 110%, а њихова смртност повећана је за 118%. Средњи годишњи раст тих обољења износи око 11%, а смртност је повећана на 12%. Експанзија леукемије и тумора лимфних жлезди почела је 2006. године, то јест 7,5 година по завршетку бомбардовања. Број малигних оболења неумољиво ће расти.[3] Већ 2013. године очекује се да ће на територији Србије (не рачунајући Космет), од злоћудних тумора оболети 40 хиљада људи а трагичан крај очекује 22-23 хиљаде људи. То је 3 000 више оболелих и 1-2 хиљаде више умрлих у поређењу са 2010. годином. Такве податке износи председник Друштва Србије за борбу пртив рака, професор С. Чикарић у сензационалном истраживању објављеном у тексту “Злочини у рату – геноцид у миру” чији је био коаутор, који је публикован у децембру 2012. године. Чикарић сматра да су непосредни узрок масовних оболења од рака – ракете и бомбе са осиромашеним уранијумом, које су бацане од стране НАТО авијације за време НАТО бомбардовања СР Југославије. Генерал С. Петковић примећује да је 40% НАТО налета са применом осиромашеног уранијума произашло у последњих 10 дана бомбардовања, то јест после потписивања декларације о престанку агресије.

На том фону, невероватна изгледа чињеница да је српска држава прекинула изучавање рејона заражених осиромашеним уранијумом. Свих претходних година држава је плаћала изучавање тла, воде и ваздуха, зараженог осиромашени уранијумом. Међутим, у априлу 2012. године, истекао је рок финансирања. Још неколико месеци истраживања вршено је на бесплатној основи, на основу личног ентузијазма научника. Ипак се ради о великим трошковима, које само држава може  да покрије. Такође је прекинут и програм превенције болести (започет  у октобру 2000. године) које је обухватало изучавање стања здравља локалног становништва у областима које су биле подвргнуте бомбардовању. Раније је у том истраживању учествовала и ВМА и други крупни клинички центри. Генерал Петковић тврди да нема оправдања за прекид бриге о људима који су штитили своју Отаџбину или су живели на контаминираној територији: њима је потребан одговор, поготово сада када је дошло до драматичне пројаве повећања раста и смртности од туморних оболења – као последице НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом.[4]

Шта Срби значе за НАТО? Формална војна неутралност Србије неприхватљива је за НАТО, јер је то опасна аномалија на путу преобразовања Балкана. Тачније, његовог претварања у систем ситних, раздробљених, зависних, пауперизованих протектората САД и ЕУ. Срби, који су толико пута у историји успели да издрже и спрече освајања многобројних противника, који су и у натежим ситуацијама успели очувати своју националну самобитност, веру и језик – то је трн у оку алијансе, живи прекор западном псеудодемократском свету који се на наше очи претвара у злогласну “цивилизацију номада без корена”. Срби су – “предстража Русије”, једини руски геополитички савезник  у Европи. Са Србима се Запад обрачунавао и обрачунаваће се свим расположивим средствима, не презајући ни од најварварскијих, најчудовишнијих нељудских метода. И не треба се заваравати: у плановима транснационалних сила Русија је један од главних циљева који треба уништити. Не помоћи сада српском народу – то значи у блиској перспективи дозволити слична непочинства и злочине, који по својој суштини представљају геноцид, већ на територији Руске Федерације. Не може невелики народ тако дуго издржати свеобухватну атаку, када против њега је дозвољена борба свим могућим средствима, све до овакве тактике спаљивања земље осиромашеним уранијумом.