Србија уз Бугарску једина у којој расте јаз између сиромашних и богатих

Јаз између примања најбогатијих и најсиромашнијих за последњих пет година у Србији се значајно увећао док су остале земље региона успеле чак да смање разлике међу својим грађанима или макар да задрже пређашњи однос.

То показују подаци Еуростата рађени за период од 2012. до 2017, који су осим чланица ЕУ обухватили и земље кандидате.

Уз Србију, „лош ђак“ по неједнакости је још само Бугарска.

Према овим показатељима, 20 одсто најбогатијих у ЕУ има 5,1 пута већи доходак од просека за 20 одсто најсиромашнијих. У Србији, готово двоструко више – најбогатији су на почетку тог периода имали 8,6 а на крају чак 9,4 пута више приходе од оних које су могли да остваре грађани са дна лествице. Уједно, тај тренд раста разлика међу земљама кандидатима за чланство у ЕУ, забележен је једино у Србији, док код свих других он мање или више опада.

Тако је Турска 2012. имала коефицијент неједнакости 9,3 а смањила га је на 8,6. У Црној Гори је са 8,3 спуштено на 7,4 а најуспешнија у сузбијању неравномерне расподеле била је Северна Македонија, која је 2012. имала коефицијент 10,2 а спустила га је на 6,4.

Међу другим земљама окружења, неједнакост су смањиле и Хрватска и Румунија, док Мађарска и Словенија мање-више стагнирају. Једино је у Бугарској неједнакост више скочила него у Србији, али су и са тим растом разлике у приходима њихових сиромашних и богатих и даље мање него код нас. Европска унија је у целини занемарљиво повећала неједнакост.

Међутим, домаћи стручњаци указују и да постоје разлози због којих би те оцене требало узети са резервом. Према речима Жарка Шундерића, директора Центра за социјалну политику, први знак да са показатељима нешто није у реду, јавио се у две категорије статистичких истраживања, оба базиране на званичним подацима а рађена методом анкетирања одабраног узорка. Према тим табелама, приходи 700.000 становника Србије, односно десет одсто популације, достижу 7.500 динара месечно, док исти узорак грађана, али у истраживању потрошње, располаже месечно са 2.500 динара.

– То је био сигнал да са рачуницом нешто није у реду, а утврдили смо да само неколицина земаља, у које спада и Србија, подацима обухвата и такозване негативне приходе, односно да од примања која се остваре на нивоу године одбије евентуалне штете или приходе који нису реализовани. Тако се добија у неким случајевима и негативан приход, што утиче на крајњи резултат – истиче Шундерић.

Он додаје да разлике свакако треба смањивати и на прво место истиче да је неопходно обезбедити бесплатно образовање којим би се повећао потенцијал друштва да ствара вишак вредности. Такође, истиче да би социјална давања морала да буду виша, али не преко минималца како се не би дестимулисало запошљавање. Међутим, када су порези у питању, сматра да треба бити опрезнији.

– Ми немамо толико богатих грађана који би могли да направе тако велике разлике у примањима, али ако би се упркос томе порези из те категорије увећали, питање је да ли би они дали очекивани ефекат. То би само значило да ће држава располагати са више новца, а она је нефункционална и корумпирана, па је питање како би се то утрошило – објашњава Шундерић.

Уз те ограде у рангирању земаља испитаница, ипак није спорно да се у Србији разлике у примањима између најбогатијих и најсиромашнијих увећавају. Аналитичари подсећају да је неједнакост у српском друштву почела да убрзано расте 90-их, након ратова и неуспешне приватизације, а у последњој деценији раслојавање становништва по богатству све је очигледније.

Према речима Јелене Жарковић Ракић, директорке Фондације за развој економске науке (ФРЕН), постоји више разлога који утичу на раст неједнакости у српском друштву.

– Већина земаља у ЕУ има прогресивне пореске стопе, па се у већем проценту захвата из већих зарада, што смањује неједнакост, док је код нас обрнуто и углавном се иста стопа примењује на све зараде. Такође, код нас се далеко мање него у европским земљама троши на социјална давања, на дечје додатке или разне облике помоћи угроженима. Најзад, на приходе значајно утиче квалитет запослења. У ЕУ је око десет одсто запослених у режиму ниског интензитета рада док је код нас тај проценат већи од 20 одсто. То значи да неко са повременим пословима, ко ради, на пример два до два и по месеца у години, не може да оствари већи приход. Ако се томе дода и чињеница да је раст запослености последњих година углавном био у зони ниских технолошких процеса и слабије плаћених послова, онда су подаци о расту неједнакости разумљиви – каже Жарковић Ракић.

Економиста Драгован Милићевић слаже се да су порески систем и политика заштите становништва у Србији заказали јер се преко фискалне редистрибуције не штите угрожени слојеви.

– Нема никаквих ограничења у пореским захватањима, иако бар десет одсто становништва живи у крајњем сиромаштву, са приходом од 70 евра или ако су пољопривредни пензионери, са мање 10.000 динара месечно. Нема ни наде да ће скорије бити извршена ревизија пореског система, јер је држава талац крупног капитала и неолибералног концепта који је свуда у свету одбачен – каже за Данас Милићевић и додаје како неједнакости доприносе и велике светске компаније, привучене овде могућношћу да радницима дају просечну плату од 32.000 динара.

Он подсећа да је и приватизација „почистила“ пола милиона радника са списка пожељних грађана Србије. Реч је о категоријама запослених од 45 до 50 година старости који су након продаје фирми остали „на улици“ и без икакве шансе за запослење, за радну еманципацију. То је укупно „једна накарадна прича“, каже наш саговорник.

– Иако је поређење 20 одсто најбогатијих са исто толико најсиромашнијих валидно, још се прецизнија слика добија када се узму подаци о односу десет одсто са врха према десет одсто са дна лествице. Парадигма државе која постиже економску равноправност је Чешка, где је тај однос 4,6 а резултат је растућа економија, висока потрошња. Ми нећемо скорије достићи тај ниво, а један од показатеља је и то да у 70 одсто потрошње учествује 30 одсто домаћинстава, сви остали су на ивици сиромаштва или егзистенције – каже и Милићевић и потврђује да Србија једина у Европи није успела да заустави растући коефицијент неједнакости.

Неједнаке шансе

Неједнакост додатно генерише и образовни систем, што показују и ПИСА тестирања. Наиме, деца из слоја од 20 одсто најсиромашнијих по успеху заостају за својим вршњацима две и по школске године. То значи да ни касније неће имати једнаке шансе у друштвеној расподели богатства – каже Јелена Жарковић Ракић.

Богати не учествују, сиромашни потцењују

– О разликама у друштву говоре и анкете о потрошњи домаћинстава, наша статистика их води од 2006, и према њима неједнакост није у порасту. Али ни та, ни анкета о приходима, не даје нам детаљну слику о томе шта се дешава у категорији најбогатијих, шта у групи најсиромашнијих, нити ко чини те групације. Сигурно је да стварно најбогатији грађани у таквим истраживањима не учествују. Такође и сиромашни, где сигурно спадају породице са више деце или нижим образовањем, често у анкетама потцењују своја примања, нарочито ако су из пољопривреде или из неформалних послова – каже за Данас Гордана Матковић из Центра за социјалну политику и упозорава да при тумачењу података о томе треба водити рачуна.

Од златне деценије до спирале неједнакости

Неједнака расподела богатства најизраженија је била пред Први светски рат. Тада је у западним земљама око 10 одсто најбогатијих располагало са 90 одсто укупног богатства. Тај јаз се смањује између два светска рата, делимично под притиском социјализма у Русији чију је идеологију ваљало „преклопити“, али и због последица ратних разарања, национализације, већих пореза и инфлације. Период до 80-их година прошлог века обично се обележава као „златне деценије“ у којима су јачале западне државе са јаком социјалном заштитом а неједнакост у расподели дохотка била видно умањена. Међутим, пред крај 20. века и у првој деценији овог, распон, сликовито представљен као „бесконачна спирала неједнакости“ поново се завртела, што је изазвало нестабилност друштава. По мишљењу аналитичара, тај процес у успону последњих година, чији је саставни део јачање утицаја крупног капитала и десних снага, није само кочница хуманизацији друштва, већ прети и опстанку демократија.

Пише: Мирјана Н. Стевановић, Данас.рс