Србија за НАТО службе – tauglich

Ма колико то банално звучало, али историја се заиста понавља. И како је то објаснио један мудрац, то понављање се одиграва у облику фарсе.

Данас највећи умови ЕУ планирају да Србију и Црну Гору претворе у “пушчано месо” у будућем сукобу са Русијом, исто онако како су то покушали у Аустро-Угарској монархији пре сто година са источним Словенима.

Брисел не узнемиравају суптилне политичке околности у којима се налази Србија. Оскар Бенедикт, заменик шефа ЕУ за Србију, са директношћу која је достојна потпоручника Дуба из славног романа “Догодовштине доброг војника Швејка” Јарослава Хашека, изјављује: “Србија не може да уђе у ЕУ ако не буде са нама против Русије. Присаједињење Србије не може бити половично, то се тиче и усаглашене спољне политике са Бриселом. Србија је већ усагласила и потписала 10 од 22 одлуке и декларације ЕУ и шест од њих се тичу Украјине. Од Србије се очекује да се она прогресивно присаједини и примењује одлуке и декларације које су донете на нивоу ЕУ”.

Другим речима, Србима је време да забораве на фикције о свом словенском и православном пореклу и да се по команди Брисела наоружавају против Русије. Без обзира на то шта они мисле о догађајима у Украјини.

Отприлике исто онако како је то урадила Црна Гора, која је по речима њеног председника Филипа Вујановића “то учинила јер планира да што је могуће пре приступи ЕУ и НАТО”.

Тешко је Вујановићу замерити да није отворен, али није јасно због чега он рачуна да Црну Гору чека више среће у тим организацијама од Бугарске и Румуније, које се своје социјалистичке прошлости сећају као дивног сна. Појављује се сумња да се ради о његовој личној срећи.

Јасна је ствар да главни режисери читавог тог антируског спектакла нису могли оставити Србију по страни.

У скандалозном документу под називом „Russian Aggression Prevention Act 2014″ (Акт о спречавању агресије од стране Русије 2014) који је већ прошао два читања у Конгресу САД, каже се да се у Србији 2015. године планира активизација промовисања идеје о приступању НАТО пакту. У параграфу 304 овог Акта разматра се војна сарадња са земљама чланицама НАТО, па тако и са Србијом, Босном и Херцеговином, Црном Гором и Косовом, укључујући и проширивање старих и потписивање нових билатералних и вишестраних споразума у области безбедности, у том смислу и у области компјутерске безбедности. У овом документу се такође планира и стварање специјалног фонда – Фонда за европско НАТО партнерство (NATO European Partners Security Fund) са циљем подршке јачању и ширењу војне сарадње НАТО са таквим земљама као што су Украјина, Грузија, Молдавија, Азербејџан, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, Србија и Косово.

У документу се јасно и не једном помињу “оружане снаге Косова” тако да од планова о стварању армије те самопроглашене државе, САД очигледно не желе да одустану. Треба истаћи да се Акт спрема за треће, завршно читање у Конгресу и предвиђа издвајање 30 милијарди долара за подривање Русије, па тако и поменутим методама.

Јасно је да у владајућој елити Србије одавно има оних који би хтели да марширају под НАТО заставом, и они ће доследно тежити остварењу свог циља.

Али што се тиче српског народа, пада ми на памет новински текст из Хашековог романа, како је Швејк у инвалидским колицима кренуо у Други светски рат. Уз ситне корекције у тој публикацији, текст одлично одговара теми регрутовања Србије у НАТО пакт. 

Патриотизам богаља

Јуче по подне, на главним улицама Београда, пролазници су били сведоци сцене која предивно сведочи о томе како су у великом и озбиљном тренутку синови нашег народа такође способни на блиставе примере верности и оданости нашем остарелом монарху ујка Сему. Изгледало је да су се вратила славна времена Грка и Римљана када је Муцио Сцевола ишао у бој, без обзира на своје спаљене руке. Богаљ са штакама кога је у инвалидским колицима возила његова стара мајка, јуче је продемонстрирао свети осећај патриотизма. Тај син српског народа без обзира на своју болест, добровољно је отишао у рат, да би све своје снаге, чак и живот, дао за ујка Сема. И то што је његов позив: “На Москву!” срео тако жив одговор на београдским улицама, сведочи да Београд исказује високе образце љубави према бастиону демократије у Вашингтону.

Јарослав Хашек се у том чланку исмева над лицемерјем и лажљивошћу саме идеје о “жрвовању живота зарад престарелих монарха”.

Историја се понавља. Идеја жртвовања живота ради престарелог “ујке Сема” који је изгубио здраво расуђивање, апсурдна је и данас исто онолико колико и пре сто година.

Посебно за Србе, које је “ујка Сем” већ покушао крстити у своју веру уз помоћ граната са осиромашеним уранијумом.

Упркос свему, у ходницима Брисела већ се чула, попут псећег лавежа кратка фраза: «Serbien– tauglich».[1]