Захваљујући политичарима, Србија је постала земља нерешених афера. Неке од њих стигну до медија, али много чешће остају “изгубљене” у тужилаштву, док главни актери пролазе некажњено. Зашто институције не реагују на такво понашање тужилаштава, питање је које поставља Владимир Радомировић, уредник антикорупцијског портала Пиштаљка и председник Удружења новинара Србије.
– Очито је потребна шира акција у друштву како би тужилаштва била натерана да почну да раде – каже наш саговорник.
У осврту на политичке прљавштине, Радомировић као један од најдрастичнијих примера наводи случај београдског градоначелника Синише Малог из 2009. године и, како каже, прање новца.
– Са Девичанских острва пола милиона је пребачено у Швајцарску, а одатле у Србију. За то се сазнало пошто је банка пријавила трансакцију. Онда смо видели да је градоначелник новац зарађен у Србији, још од 2001, изнео из земље да не би плаћао порез, док грађане убеђује да га плаћају – каже Радомировић за “Вести”.
Прича о успеху
Драгана Матовић из Пиштаљке запитала је у једном од својих текстова: “Како да са платом од 102.000 динара имате два стана у центру Београда, вредна 300.000-400.000 евра сваки, па још један у Бугарској, па да плаћате деци приватну школу која годишње кошта 60.000 евра, приде кола, оружје, фирме и остале ситнице? Не знам, питајте Малог. А како да с платом од 100.000 динара имате уштеђевину од 300.000 евра, стан у центру Београда од око милион евра, уметничке слике, вредне сатове, оружје, кућу од 150 квадрата у селу, неке њиве и ко зна шта још? Немам појма, питајте Шутановца.”
Он указује и да се не зна тачно ни порекло 60.000 евра за школовање деце за које је Мали рекао да су му дали пријатељи.
– То је огромна сума, већа од вредности свих поклона које су добили јавни функционери за годину дана. Међутим, током борбе са бившом супругом за старатељство над децом, судија није хтела да се обелодане имена дарежљивих градоначелникових “пријатеља” и одбила је то питање адвоката Марије Мали. Шта ако су припадници групе организованог криминала – пита Радомировић.
Као сличан Вулиновом, наводи случај Драгана Шутановца, бившег министра одбране, а сада лидера Демократске странке, и његовог стамбеног луксуза. Виши суд је потврдио пресуду којом је Шутановац ослобођен оптужби да није пријавио стан у центру Београда, али уредник Пиштаљке тврди да ни ту нема коначног исхода, јер се ни тужилаштво, ни суд, ни Агенција за борбу против корупције нису бавили тиме одакле му паре за скупоцени стан од милион евра који има у сувласништву са супругом.
Нинић истиче и да наводне злоупотребе не везују само за имена највиших државних функционера. Ту постоји, напомиње он, читав низ случајева локалних властодржаца, а као најдрастичнији пример наводи Горана Љубића из Дољевца.
– Дољевац је једна од најсиромашнијих општина, а својевремено је Љубић навео да има пет-шест аутомобила. Један од тих аутомобила је био и ламборгини за који не знам колико је вредео, али нови кошта и више од 200.000 евра. Због злоупотребе службеног положаја и штете локалном буџету за око 40 милиона динара, односно извлачења новца за фирму брата, Горан Љубић хапшен је 2014. године, али је тужилаштво одустало од његовог гоњења. Иначе, мењао је странке, а сада је у СНС-у – каже Радомировић.
Д. Декић – Вести
