Србија: Земља стараца и празних села

Судећи по статистици према којој на 1,4 рођена детета дође 2,8 побачаја, Срби постају једна од најстаријих нација у свету.

Тренд старења становништва у Србији, који је евидентиран још 50-их година прошлог века, убрзава се. Упркос томе решења за поправљање старосне структуре се не назиру. Колико је ситуација алармантна, говори податак да у Србији има више од 1,7 милиона пензионера и њихов број се годишње повећа за 1,2 одсто.

Младих је све мање, док број старих стално расте. Према резултатима пописа из 2002, у Србији је живело 7.458.000 становника, а десет година касније било нас је 7.176.800. Томе је највише допринео негативан прираштај становништва, али и исељавање радно способних генерација у иностранство.

У претходних пет деценија број младе популације готово је преполовљен, док се удео особа старијих од 65 година повећао 2,5 пута.

Просечна старост житеља Србије 2002. износила је 40,2 године, а непуну деценију касније 42,2 године. Испред нас су Немачка чији су грађани имају просечно 44,6 година, Италија са 43,5 године, Бугарска и Аустрија са 42,5 и Грчка са 42,2 године.

Сваке године нестане једна варош

Србија сваке године изгуби по једну варошицу од 30.000 становника јер умре око 100.000 људи, а заплаче око 70.000 беба. Статистика каже да ће нас, уколико се настави овим темпом, за педесет година бити милион и по мање, а за 250 година можда нећемо постојати као народ.

Али за разлику од Србије, високо развијене земље ће те проблеме решавати осмишљеном миграционом политиком, односно “увозом” становништва одређених година и школске спреме.

У општем смањењу броја становника највише су страдала планинска села. Најтежа ситуација је у сеоским срединама око Прибоја, Пријепоља, Нове Вароши, Косјерића, Бајине Баште. Према подацима Завода за проучавање села, у наредних 15 година чак 700 села ће бити угашено, јер су у њима остали да живе углавном старци.

Нису само села на издисају. Опасност прети и варошицама са по десет-двадесет хиљада становника.

– Села у планинским пределима почела су да се празне још између два рата. Она су била осуђена на изумирање, јер су и настала углавном као збегови за време Турака. Без инфраструктуре, путева, воде, струје, нису могла опстати. Проблем су варошице са по 10.000-20.000 становника. Број становника у њима је нагло почео да опада јер у њих више не долази становништво са села, стала је индустрија – каже Владимир Никит­овић, научни сара­дник Центра за демографска истраживања Инсти­тута друштвених наука.

Н. С. Прерадовић – Вести