Србија: Живот на комад и кришку

Куповина лубенице на кришку, парадајза, банане или цигарете на комад, пице на парче, постала је српска свакодневица. Када питате продавце, већина ће вам рећи кратко: “Нема народ паре”, а има и оних који сматрају да има делом и западног манира: “Купим колико ми треба.” Али, ако исти ти трговци треба да вам испричају због чега муштерије купују на граме, неће за новине јер већина њих ради на црно, па како објашњавају, не би баш да дозову комуналну полицију или инспекцију.

У Кан у шопинг

С обе стране тезге ћете, међутим, чути да мањина не зна шта ће с парама и може да се разбацује, а већина константно муку мучи јер је потрошачка корпа поодавно премашила њихова примања.

– Куповала сам летос на кило парадајз кад је био 60 динара (50 центи), а сад кад је дупло или два и по пута скупљи, узмем један, да ме жеља мине. Уз то и грозд, па се засладим и то могу пар пута недељно, да би ми остало за комуналије, струју, лекове – прича пензионерка којој се продавац правда да поврће мора да поскупи на крају сезоне због припремања зимнице.

Србија је земља супротности и крајности, што потврђује податак из недавног истраживања професора београдског Економског факултета о приходима и условима живота да је неједнакост дохотка између најсиромашнијих и најбогатијих израженија него у било којој земљи региона, али и знатно већа него у земљама ЕУ. Можда зато се на једној од српских ТВ станица чуло да је на недавном канском Сајму наутике на који се не иде у обилазак, већ куповине ради, сваки десети посетилац био из Србије.

Притом, каже статистика Еуростата, готово 60 одсто грађана Србије, укључујући и запослене и пензионере, има месечна примања испод 247 евра, док 20.000 најбогатијих месечно заради 13.200 евра или чак 55 пута више. У преводу, 33 просечне плате или чак 66 пензија. Посебно забрињава огромна разлика између најбогатијих и оних следећих на на лествици примања који изброје тек нешто више од 900 евра месечно, а још поразнији податак је да раслојавање у друштву од 2006. стално расте.

Мала примања не покривају ни основне потребе, па су на куповину одеће многи заборавили. Ако баш морају, углавном све чешће је то секенд хенд за пар евра, а сада још чешће распродаја те половне робе коју неки продају за 0,75 евра.

Сакупљање пикаваца

Немаштина је српска свакодневица, каже која са Весном Пек већ неколико година продаје половну гардеробу.

– Људи немају новца и гледају да прођу што јефтиније, па смо им ми права адреса за то јер могу да пазаре за неколико евра. Колика је беспарица довољно нам говори гужва која се створи испред наше тезге кад спустимо цене на 100 до 150 динара (80 центи до 1,2 евра) – прича наша саговорница. Додаје да јој нису јасно да је брендирана роба у сиромашној Србији много скупља него у богатим земљама Запада. Мада су секенд хенд ствари више него јефтина, према речима Весне Пек, пензионерке најчешће замоле да узму неки одевни предмет, а да плате кад приме пензију.

– Дешава се то и са запосленим женама. Имам муштерију која ради у суду и мада спустимо цене на мање од евра, пита може ли да донесе паре кад прими плату – објашњава како од беспарице не пате само пензионерке.

У киосцима цигарете по кутији два евра па на више, а код “уличних дуванџија” из домаће радиности пет, седам до десет динара по комаду. Па ко воли нек’ изволи.

– Од ових наших муштерија које пазаре по једну или две цигарете да им буде за мерак има и горих. Оних што скупљају опушке на аутобуским стајалиштима које људи баце кад им наиђе превоз – прича нам један од уличних продаваца и паралелно пажљиво осматра да не наиђе комунална полиција.
Поводом Дана борбе против сиромаштва, заштитник грађана Зоран Пашалић саопштио је да је у Србији сиромашно 25,5 одсто грађана. Извештај Еуростата показао је и да у Србији 20 одсто најбогатијих има на располагању девет пута више новца од 20 одсто најсиромашнијих. То значи да је неједнакост у Србији израженија него у било којој чланици ЕУ где је просек 5,2 одсто.

Западни тренд

Не купују само сиромашни на комад. Искуство Благоја Димитријевића, продавца у једној од београдских пиљара, говори да има уплива западног тренда.

– Дођу, купе неопходно за тај дан, да им на столу буде увек свеже јер знају да нам нова роба стиже свакодневно. Има и оних који кажу: “Зашто да гомилам кварљиву робу у кући кад могу да свратим до вас и купим шта ми недостаје.” Неки кажу да раде у близини, па узму једну крушку за ужину. Самци узму један парадајз или краставац за вечеру и кажу да им више не треба јер ће наредних дана јести ван куће – осликава он разне профиле купаца.

Ријалити у диму

Човек који нуди слим цигарете објашњава нам да је кутија за евро нижа цени од оне у киосцима, па се уштеди десет евра по боксу. Он уз опаску 100 људи, 100 ћуди” прича о неким муштеријма које не може никако да разуме.
– Дођу да купе једну цигарету, па траже и приде гратис, а хвале ми се како по целе ноћи зуре у ријалитије, зову телефоном и упорно чекају да их укључе у програм. Како за то имају паре, а за цигарете немају – пита овај човек који је остао без посла кад му је фирма отишла у стечај.
Сада издржава породицу продајом дувана.

Д. Декић – Вести