“Сувише сам стар да би ме неко запослио, а сувише сам млад да бих отишао у пензију. Али, сам зато таман за јавну кухињу! Доживео сам катарзу пишући, јер је то једино за шта још могу да се ухватим. Будим се свако јутро са мишљу да ћу тог дана имати шта да једем и то је велика ствар. У годинама сам када нико не жели да ме запосли и када нико не жели да ме пензионише, тако да сам се окренуо свом дугогодишњем хобију и одлучио да издам књигу у којој се истовремено налазе избор из моје поезије и моје искуство са народним казаном ” започео је причу популарни Зрењанинац, 59-годишњи Ненад Пантић, познатији као Панта Шикља Нафта.

Он је један од 770.000 незапослених људи који сматра да Србија никад неће наћи толики број инвеститора, па је казан нужно, али сасвим реално решење.

Пуних тридесет година радио је Панта као возач виљушкара у Југоремедији. Познато је како је ова фабрика лекова прошла у приватизацији. Пре две године стављен је катанац због стечаја, а са око 400 колега Пантић се нашао на бироу рада. Чека судски епилог своје фирме, од које потражује 14 плата, али због спорости и неефикасности правосуђа, неизвесно је да ли ће икада успети да наплати дуг.

Кантица у подне

– Исцрпео сам све своје ресурсе. Немам посао, ни пара, нико неће да ме запосли. Пропала ми је и музичка каријера јер сам распродао сву опрему – гитару, појачало, разглас да бих преживео. Сада стрепим да ми не исеку струју. За рачуне, који се стално увећавају, треба ми 250.000 динара. Брине ме да ми стан не оде на добош. Борио сам се, али ме је транзиција самлела – каже авангардни уметник и радник, који је завршио као корисник народне кухиње у свом родном граду и сваког дана са кантицом у руци, тачно у подне, одлази у Црвени крст по топлу порцију.

Поезија као хранилац

– Ово није хуманитарна акција, већ спасавање авангарде! Да бескомпромисна реч и мисао постоје знаћете када прочитате његову збирку удрилиристичке поезије са више него симболичним насловом. Проблем је што је новац одавно нестао, па сада Панта први пут у животу мора да докаже да га сопствена поезија може прехранити – истиче Бранислав Грубачки, лидер “Новог оптимизма”.
– Сви смо ми на путу ка јавним кухињама! Само су неки већ овде, а други још нису стигли и не знају да их то чека – пророчански казује човек из енциклопедије, један од најзначајнијих војвођанских авангардних уметника, познат по култним удрилиристичким песмама “Теку сузе, поточићи мали”, “Нафта у мојим мислима”, “Балада о градском ђубришту”, “Кека Мађарица”, “Кукуруз блуз”…

Каријеру је започео сада већ давних седамдесетих година прошлог века, на чувеној и култној Трибини младих у Новом Саду, а истовремено уз свирку пуних тридесет година возио је виљушкар у некадашњем југословенском гиганту фармацеутске индустрије и живео у малом стану са својом мајком, која је пре три године напустила овај свет.

– Нисам се женио и након смрти мајке, остао сам сам и сада дрхтим да ће ми неки страшни људи, порезници, пленитељи, или како се већ зову, доћи и запленити стан, јер за неплаћене рачуне дугујем скоро 250.000 динара.

Губитник транзиције

– Мало ми је отужно да себе истичем као жртву транзиције, али ето ја се са њом борим већ пуних 11 година, а од свирке и рокенрола се у земљи Србији, нажалост, не може живети и ја без икаквог стида истичем да сам постао представник сорте људи који су корисници народне кухиње и да у свакодневном контакту и разговорима са људима сличних судбина, откривам различите занимљиве и истовремено тужне животне приче.
Панта Шикља Нафта каже да се увек трудио да буде одговоран, да није био занесењак, већ је постављао реалне циљеве. Али, то га није спасло у овим турбулентним временима.

Без зимских ципела

Много познатији и популарнији Рамбо Амадеус, није заборавио свог пријатеља чији је, како сам поносно истиче, дугогодишњи поштовалац и кад год је у прилици, зове га на своје наступе и концерте. Тако је било И недавно, када су на манифестацији “Дани пива” пред више десетина хиљада својих фанова, извели чувени “Кукуруз блуз” који су заједно снимили.
– Милина је бити део добро организоване машинерије, а при том уживаш док свираш и још чека добар хонорар на жиро-рачуну. Али ја немам ни зимске ципеле, а ускоро ће јесење дуге и досадне кише, па снегови.

– Живот сам уредио тако да имам посао, а у слободно време се бавим оним што волим, музиком. Био сам одувек свестан да од музике не може да се живи, бар не од оне којом сам се ја бавио. Али, нисам могао ни да сањам да нећу моћи да имам егзистенцију ни као вредан радник. Заиста сам доведен до просјачког штапа.

– А гледајте сад апсурда, поуздано знам да ме бројни шофери, који управљају огромним друмским крстарицама, путевима широм Европе, слушају у миксу са Цецом Ражнатовић. Један ми се сам јавио и бог зна како искрено и срдачно ме замолио да му сам нарежем диск у којем ћу комбиновати моје и Цецине песме. Остао сам у први мах мало збуњен, а човек ми је објаснио да ужива слушајући моје шаљиве текстове и да га то док вози, силно опушта и релаксира. Уз понеки Цецин хит, то му је, како је сам рекао, перфекција и савршенство. Истовремено, нагласио је да новац уопште није проблем, да ће платити колико год ја кажем и да ту ништа није спорно. И шта сам могао, урадио сам то за њега и нисам наплатио ништа.

Бренд Зрењанина

Музички критичар и аутор Енциклопедије рок музике у Војводини 1963-2013. године, Богомир Мијатовић је у предговору за књигу “Видимо се на казану” нагласио да Панта, на себи својствен начин, кроз хумор сагледава своје радничко порекло, банатски “језички провинцијализам”, лалошку опуштеност, али и љубав, “пљачку народа уз помоћ Јездине, Дафинине и осталих банака” , нови светски поредак.

– У време своје највеће славе, највећа икона светског рокенрола, Елвис Присли је рекао: “Тешко је живети у складу са представом која постоји о мени”. Ова генијална реченица пре би пристајала Панти, који је свакако међу најзначајнијим војвођанским авангардним уметницима, који је каријеру започео још давних седамдесетих година прошлог века, као соло извођач акустичар и журка-мен, те је формирао бенд на струју. Одавно је познат као зрењанински бренд, делове његових песама бројне радио и ТВ станице користе као џинглове за рекламе – истакао је познати рок критичар.

Без посла и било каквих сталних прихода, без гитаре и вољеа, Панта је одлучио да се лати пера и у књизи коју је написао у једном даху сабере све своје друштвено ангажоване песме и мисли, уоквирено у симболичном, али и реалистичном наслову “Видимо се на казану”. У промоцији књиге, која је ових дана представљена у Новом Саду и Зрењанину, Панти помажу пријатељи из покрета “Нови оптимизам” али и бројни дугогодишњи фанови и поштоваоци опуса човека из енциклопедије који је завршио на казану.

Б. Грујић – Вести

фото: З. Дедић