ВРЕМЕ у коме се налазимо извесно је све више упоредиво са оним из 1930-их. Зато се и цитат из 1935. данас се чита као запис на блогу: „Од најмрачнијих људождерских дана, о звијездама, о болестима, о животним тајнама и питањима, Европа (по свој прилици) никада није знала више него што знаде данас, и знајући данас више но што је икад знала, а умањујући све што зна, Европа данас не зна шта знаде и појма нема шта хоће“.
Тако је Мирослав Крлежа пре осам деценија описивао „Европу данас“.
Болест „капиталистичке цивилизације“ је већ хронична. Кризе се циклично понављају и ту, заиста, не помажу нагомилана знања и несагледива богатства.
Као што је генијални Луис Мамфорд, бринући о свом времену, објаснио кроз повест Рима – постоји друштвено законит ток ствари: кад је Рим постао Патополис (град болести) онда се законито „претворио у Психопатополис, с Нероном и Калигулом као апсолутним властодршцима.
Тај се Патополис није више могао спасити, чак и кад се претворио у Тиранополис: никаква чврста рука и никаква тиранија нису више могле очувати његову сигурност и континуитет. Сама навика као покретачка сила и инерција маса повећала је брзину тог кретања према доле. Sauve qui peut!
Преостао је још само један стадијум у развоју града, а он је убрзо наступио: Некрополис, град мртвих“.
Наравно, увек је проблем што ми који живимо у садашњости не знамо у ком је стадијуму наше друштво, што се Нерони и Калигуле препознају накнадно и што сваки властодржац себе представља као заштитника, а сваки ђавољи шегрт нас безочно убеђује да је једини спаситељ и тела и душe. И што је стање горе, то нас они више притишћу.
Што су нам шансе мање, то су њихова обећања већа.
Сасвим окрај тог великог процеса у „друштву ризика“, који има и своје протагонисте и своје описиваче, земља je Србија.
Неки Нерони и Калигуле са западне стране су на њој показивали своје право лице. И то је било тако јасно. И њима, и њиховим следбеницима, и нама. Сто пута су нам на сав глас рекли да нисмо њихови. Да смо недорасли њиховом нивоу. Али нас никад нису оставили да „трунемо“ у свом стању.
„Већ у Споразуму из Рамбујеа, који није потписан, у привредном делу је предвиђено да Србија својим потписом пристаје да приватизује државне фирме у Србији, на Косову, свуда“, подсећа нас ових дана Курт Грич, италијански историчар али Тиролац (отуд германско име), аутор занимљиве књиге „Рат за Косово“ у којој се, рекло би се трезвено, разматрају многе гадости, лажи, политичке и војне акције NATO у бомбардовању Србије.
„Питао сам се шта тражи такав економски захтев у једном споразуму за који се тврдило да треба да обезбеди Албанцима широку аутономију“, проклето логично се исповеда човек који живи од изучавања историје.
„Да, може се рећи да аутономија подразумева и економску основу, али зашто је онда исто прописивано целој Србији? Друго, када су УН фактички преузеле управљање Косовом, на основу теза из Рамбујеа су приватизоване државне и локалне фирме и то против изричите воље албанских радника. Питао сам се, како може бити да се води рат ,у корист’ Албанаца, а да им се онда одузимају фирме чиме се масовно отпуштају људи и падају плате.“
Да, у Психопатополису који се претвара у Тираноиполис логика није неопходно знање. Ни у рату ни у миру. Зато и њихови конструкти у форми колонијалних демократија нису склони трајању. Док их се затрпава обећањима о миру и стабилности, они се гурају у хаос и распадање. И ту нема стајања. До судњег дана.
Ево још мало Тиролчевих логичних питања и закључака поводом Рамбујеа.
Дакле, председник државе Србије Слободан Милошевић, очигледно с оном народном на уму „да сила ни Бога не моли“, прихватио je готово све услове Запада који се маскирао у „међународну заједницу“, „али један услов није, нити је морао“, говори логично Тиролац, „да трупе NATO-a окупирају Србију и Косово.
Дакле у Споразуму из Рамбујеа, у 8. члану додатног документа познатог као Анекс Б, стајало је да NATO у целој Југославији сме слободно да се креће. Чак да би Југославија, то јест Србија, морала да плати за смештај и боравак трупа NATO-a, а те трупе наравно – као и широм света – не би потпадале под јурисдикцију земље у којој се налазе већ само под сопствена правила. Тај пасус Милошевић на крају није морао да прихвати“.
Како није морао, човече?
Није, каже Тиролац који је, тако нормалан, ипак ретка биљка у Тиранополису, јер је „то одредба за коју су многи официри широм света рекли да је ни њиховe земље никада не би прихватиле“.
Каже човек који се држи логике „ко пијан плота“ да је „проблем с Рамбујеом био што би Србија потписом избегла рат, али би истовремено прихватила трупе NATO-a на целој територији, што се своди на окупацију“.
Наравно, ово што су Милошевићеви наследници у СНС-СПС-овској скупштини прихватили 2016. није наставак Рамбујеа, ово нису војне уцене Тиранополиса, ово је „слободна воља“ представника српског народа у чијим главама је и без лоботомије чип за логику угашен. Просто, користи се техника подилажења њиховој „вољи за моћ“. Жељи да се буде мали тиранин у свету Тиранополиса.
У новом сазиву парламента то је већ на нивоу епидемије. Многи су од оних које тамо гледате говорили и мислили као онај Тиролaц. Проклето логично. Али, чему? Зашто ићи „мимо света“ кад се на издаји самог себе може лепо зарадити?
Издајa земље није на дневном реду. То дође као логична последица. Једина преостала оаза у којој је логика још преживела.
Четврт века се ради на преваспитању Срба. И ето, резултата има. Али Психопатополису који прелази у Тиранополис то не може бити довољно.
Као и у Орвеловој Океанији, сви морају бити као један. Сваком Винстону Смиту мозак мора бити испран од сваке логике, а из срца се мора састругати свака ћелија из које би могла да никне младица погрешне емоције. Али, Србија очигледно нема цивилизацијске основе Океаније па се излечених Винстона Смитова може сабрати тек за „владајуће структуре“ и пратећу позадинску дружину.
Па, као што се јавно и у више наврата жалио доскорашњи амерички амбасадор Мајкл Кирби, милијарде долара су на то потрошене, али Срби не воле Америку јер их је бомбардовала. На једну такву типичну мисао из Новоокеаније Срби ћуте.
Да ли то значи да су здрави на свој начин, или да су оздравили по мустри како се из Психопатополиса тражи? Јер, староздравом разуму је нормално да онај ко је хтео да ме убије није мој пријатељ, посебно ако исти тај објашњава како је покушај мог убиства био у моју корист.
Не знам да ли је добро да објављујем, али имам утисак да је Крибијева дијагноза брутално тачна: Срби, они испод владајућег слоја, и даље јасно показују да крајње примитивно разумеју „данајске дарове“ Тиранополиса, као што је потпуно јасно да ће Психопатополис овде стално налазити сараднике на терену који ће Србима објашњавати да им је глупо да буду паметни. И да је она народна изрека „боље бити мало глуп, него мало паметан“ комедијашка досетка.
Не знам да ли је проблем или срећа за Србе што су они којима се допусти да њима владају увек поданици Психопатополиса.
Окупи се тако тај свет у кући коју Срби зову Народна скупштина, и заседа. И бирају себи „првог међу једнаким“.
И да видиш, та persona grata је права слика и прилика. Некоћ бејаше „при (не)чистој памети“ да наш бомбардовалац не може бити наш пријатељ, али онда се опамети и схвати да ми већег пријатеља никад и нигде нећемо ни имати. И иза ње иде хорда истомислилаца.
Бар две трећине њих је, сетићете се, у зло доба мислила да бомбардовање и растурање земље Србије није баш нека срећа. И рекло би се да им није баш било драго кад је водећи колумниста „Њујорк тајмса“ писао: „Хтели или не, ми смо у рату са српском нацијом, тако да ствари треба учинити јасним… Сваке недеље вашу земљу ћемо рушити враћањем уназад. Хоћете у 1950? Вратићемо вас у 1950. Хоћете у 1389? Вратићемо вас у 1389!“ Баш јасно речено.
Тако је писао је Томас Фридман 23. априла 1999. а делује као директна експликација генијалних мисли Ричарда Холбрука да је „Принципов чин довео до почетка клизања Европе у два светска рата, и до успона и комунизма и фашизма“. А и ово је, наравно, у уређеном друштву морало бити усаглашено на највишем месту: „Не, Срби нису изазвали само Први светски рат, не, без њих не би било ни холокауста“, говорио је надахнути амерички председник Бил Клинтон.
Никад нисам чуо да је неко из администрације највећих пријатеља наших парламентараца рекао било шта што би личило на и најмање кајање. Што ће рећи, тамо ништа није мењано. Па како смо постали пријатељи?
Тако што се од нас очекује да постанемо грађани Психопатополиса. Лудаци који се не сећају ничега другог осим да су учинили геноцид.
Слободан Рељић, Геополитика број 99, јун-јул 2016.
