На простору Балкана (да овога пута не ширимо на целу Европу) једино код Срба налазимо групе које у себи имају и константно потхрањују мржњу према сопственом народу. Истина, тај феномен могуће је пронаћи и код других народа али је он тамо појединачан случај, инцидент, и ти људи су предмет спрдње или згражавања.
Њихова друштвена позиција је маргинална, приступ утицајним медијима искључен а комуникација са високим државним круговима незамислива.
Код Срба је другачије. Србима спољни непријатељи нису неопходни. Те сорте је у Београду на претек; имају своја удружења, центре окупљања, своје медије, посланике у Скупштини Србије. Уважени су и радо виђени у најзначајнијим београдским кабинетима.
Њихово везивно ткиво је мржња према Србима. Никада нису изговорили лепу реч за народ из којег потичу, за државу у којој живе; никада се нису огласили кад су Срби жртве; све што је антисрпско за њих је напредно, цивилизовано, европско.
Свако спомињање српских жртава за њих је ратно хушкање а повратак у историју (тек да би се успоставио хронолошки низ и објасниле ствари) за ову булументу представља крунски доказ „болесне српске митоманије“.
Представљају се као антифашисти али се боре само против „српског фашизма“. У Србији је за њих фашиста свако ко не мисли као они. Користе и најмању прилику да Србе оптуже колективно, појединачни српски злочинци њима су доказ да су Срби криви у глобалу.
Онај ко се са њима не слаже бива изложен најгорим увредама. Кад говоре о људима другачијег мишљења, запене као епилептичари, колаче очима, шкрипе зубима, тресу се, жиле им поскачу по врату.
Последње оглашавање овог стално будног и стално бесног чопора још увек пратимо а повод је смењивање њиховог човека (Сретена Угричића) са места директора Народне библиотеке Србије. Да, ради се о случају Николаидис.
Тврде да су стали у одбрану тог шовинисте из Улциња (Николаидиса) само ради принципа јер они се – тако кажу-залажу за слободу мишљења, да свако изнесе свој став. Лажу. Бестидно лажу.
У Србији не постоје искључивији и нетолерантнији људи од ових о којима говорим а који ево већ недељу дана урличу са унутрашње стране тараба Андреја Николаидиса. Како се зову, бар неки од њих?
Борка Павићевић већ 15 година држи Центар за културну деконтаминацију, диван простор у центру Београда, али ту никада нити је крочио нити је добио реч неко ко не мисли као Борка и ови који бране право Андреја Николаидиса да призива смрт Бориса Тадића, Милорада Додика, патријарха Иринеја, Ивице Дачића, Емира Кустурице…
Ненад Прокић, најближи сарадник Чеде Јовановића, високи функционер његовог ЛДП-а, не напушта Чеду иако цела Србија зна да Чеда не трпи ни најмање неслагање са његовим мишљењем. Због тога су га напустили: Бранислав Лечић, Весна Пешић, Биљана Србљановић, Миле Корићанац, Никола Самарџић… Прокић за себе вели да је либерал, борац за право да сваки човек слободно мисли и слободно износи своје ставове. Такав је Прокић код куће и у кафани. У ЛДП-у је послушник.
Извесни: Томислав Марковић, Саша Ћирић, Милица Јовановић, Саша Илић… кидишу на српство са позиције „Бетона“. То је некакав подлистак, портал, удружење…(ђаво ће га знати) која слободу мишљења уважавају до мере да са онима који другачије мисле не улазе ни у аутобус. Иначе, талентовани су на Марка Видојковића, а духовити на Перу Луковића.
Ето, то су и такви су самозвани српски либерали, борци за право на слободу мишљења. Антисрпског мишљења.
Аутор: Ратко Дмитровић
Извор: Јадовно
