Србин – љубимац Катарине Велике

У XVIII веку велики број Срба се преселио у Руску империју. Заједно са својим ујаком Максимом Зорићем, који је ступио у руску службу, стигао је и Семјон. Он је припадао осиромашеном српском племству. Већ са својих 9. година ступио је у гусарски пук и узео учешће у Седмогодишњем рату (1756-1763). Проживевши 9 месеци у пруском заробљеништву, крај рата је дочекао у чину потпоручника. Тада му је било тек 16. година.

Семјон се још једном нашао у заробљеништву, само овај пут у турском и то на 5 година. За време руско-турског рата (1768-1774), он је командовао извиђачким одредом. У борбама је два пута био рањен – једном компљем, а други пут сабљом. Капетан Василиј Шчегловскиј, са којим је заједно био у заробљеништву, говорио је: „Храбри мајор Зорић је био окружен Турцима, штитио се мушки и одлучио да скупо прода свој живот. Зорића су одвели у Константинопољ, где је био представљен султану, као руски генерал. Његов ум, достојанствен изглед, поза, приче о његовој храбрости – све то натерало је султана да га издвоји“. Султан је предложио Зорићу да пређе у његову службу, али ни награде ни претње нису могле да га поколебају: он је остао у Константинопољу до замене заробљеника. Тек након Кучук-Кајнарџијског мира Зорић се 1775. године вратио у Русију. За заслуге у руско-турском рату био је награђен орденом Светог Ђорђа 4 степена.

Вративши се у Петербург, Зорић је решио да затражи покровитељство од свемоћног кнеза Георгија Потемкина којем је привукла пажњу његова лепота и храброст. О првом сусрету српског официра са Катарином Великом постоје две верзије. Према једној, њих је упознао Потемкин који је имао свој план за младог Србина. У то време он је био веома незадовољан тренутним царичиним љубавником грофом Петром Завадовским и тражио је човека који би могао да замени његово место на двору. Потемкин је поставио Зорића за свог ађутанта и 1777. године представио га царици.

По другој, верзији, Семјон, посвађавши се са својим командантом пука кренуо је у војну команду у Петербург да тражи премештај. Првог дана, све паре које је имао изгубио је на картама, тако да није имао ни за ручак. Срећом, на улици се срео са познаником који је ишао у Царско село код свог пријатеља. Он је позвао Зорића да му се придружи и – напио га. Пијани Зорић је кренуо да се прошета по дворском врту, сео на клупу и заспао. Ту га је први пут и видела Катарина. Зорић јој је привукао пажњу својом висином и мужевношћу. Царица је наредила собару Зотову да седи на клупу поред официра и сачека док се овај пробуди и позове гусара код ње на вечеру. Зорићу је тада било 30 година, а Катарини 58. Међутим, за ову велику госпођу године никад нису имале значај.

Зорић је био тамнопут, развијен и смеђоок – типична балканска лепота. Обучен у плаву гусарску униформу одмах се свидео царици. Убрзо је био именован за ађутанта, произведен у чин пуковника и уселио се у апартмане царских фаворита. Са свих страна су га обасипали почастима, наградама и богатством. На годишњицу крунисања царице 1777. године био је именован за генерал-ађутанта и корнета коњичког корпуса. При томе, добио је и велико Шкловско имање у Белорусији. Ипак, он се слабо сналазио на двору и није узимао учешће у важним државним пословима. Највише га је интересовао његов пук, а неочекивано богатство трошио је на карташке игре. То се није допадало царици. Она сама је говорила: “Може се рећи да је имао две душе: волео је добро, а радио је лоше, био је храбар кад се радило против непријатеља, али је лично био кукавица“.

Успех Зорића на двору трајао је једанаест месеци. У мају 1778. године са скандалом је био прогнат из Петербурга. Проводећи време са Потемкином и Катарином у Царском селу, дошло је до велике свађе између њега и кнеза. Зорић је чак изазвао Потемкина на дуел. Царица је лично објавила о оставци Зорића, шедро га наградила и протерала са двора. Он је напустио Петербург и отпутовао у Париз.

У септембру 1778. године Зорић се настанио у Шклов, где је живио како прилићи правом руском богатом племићу. Организовао је балове, маскараде, аматерске представе, ватромете и каруселе. Године 1780. царица је два пута посетила свог бившег љубимца, који ју је дочекао са почастима. Зорић је умро три године, након смрти Катарине Велике – 1799. године.

Соња Бошковић, Глас Русије