Од када је у тадашњој Отоманској империји српски народ устао да сам створи државу по мери својој пре два века и деценију више, постаће у политичким круговима „уједињеног краљевства острвског“ обавезна тема уз већ пословичну причу о времену, током испијања традиционалног поподневног чаја.
Вишевековни савезник Отоманске империје као чувара Балкана од „страшних мужика“, чије су жито тако радо конзумирали, устало је „Острво“ нескривено против те српске намере, водећи и јавну и тајну антисрпску политику, са промењивим успехом али константном намером.
Као обавезну инструкцију, њу су удељивали дипломатама својим на путу за далеки Истанбул.
Помно пратећи политичко сазревање и намере српског кнеза Михајла Обреновића, као родоначелника идеје о Балканском савезу потлачених народа, како би своју слободу сами извојевали, означиће чиновници у британском министарству спољњих послова Србију, као „реметилачки“ фактор Балкана, који угрожава глобалне британске интересе!
До дана данашњег та „титула“ стоји, упркос чињенице да је Србија у два светска рата била и њихов савезник, а српски народ (на његову видљиво оправдану жалост) само монета за поткусу ривање експанзионистичке великобританске политике на Балкану!
Када се догоди Сарајевски атентат „острвски“ политичари прихватише „српску кривицу“ без доказа, нудећи своју улогу у координацији стварања и деловања међународног суда, као арбитра насталом међудржавном спору Аустро-Угарске и Србије. Заправо су тако планирали да значајно умање улогу Русије (чланице заједничког војног савеза!) као посредника, који може да пресудно утиче на Србију у њеној самосталној одлуци.
Иако свесна ове покварене политике, српска је влада прихватила евентуално оснивање међу народног суда и његову пресуду у насталом спору, само да избегне нови рат, трећи за три године. Српска влада је чак прихватила и да истражитељи тога међународног суда изврше самосталну истрагу у Србији, о евентуалној умешаности њеној у Сарајевски атентат, на чему је нарочито инсистирао предлагач из В. Британије!
Зато су „острвски“ политичари уложили максимални напор да убеде француског амбасадора у Лондону, да не треба у целости подржати руске ставове у насталом спору, јер се тим Словенима баш „свака не може веровати“, тим пре што они и не спадају у „културну“ Европу!
Србија, као независна држава није испуњавала све диктате „острва“ које себе претенциозно назива „Великим“, а чији су политичари отворено испољавали нетрпељивост спрам ње. У тако сложеном тренутку један од кључних положаја у острвској влади обављао је политичар чије је антисрпство било већ пословично. Зли језици у његовој околини казивали су, да је то стога што је одрастао уз приче у карташким круговима племства, о пикантеријама везаним за његову драгу маму и Милана Обреновића, некадашњег српског краља, али и шамарима које му је у Београду ударио Војислав Танкосић, изазивајући га на двобој, због вређања српског народа.
Сада је на жалост био у позицији да значајно утиче на политичке одлуке уз подршку начелника генералштаба своје земље, који је имао изразито антисрпске ставове. Обојица су изградили те судове на текстовима једног великог обреновићевца, као претече данашњих „другосрбијанаца“, који покушавају да из нафталина извуку његове наводне „заслуге“ за српско-британске везе у току његовог службовања у Лондону, као представника земље Србије.
Крут став немачких господара рата, као стварних инспиратора КуК хистерије о неопходности „васпитавања“ Србије као „реметилачког“ фактора на Балкану, није прихватио увијени предлог „острвских“ политичара да најпре буде међународна арбитража, а потом и евентуална интервенција као „васпитна“ мера (уколико је „доказано“ и оправдана).
Силовити немачки удар на Белгију, приморао је В. Британију на улазак у Велики рат и нужно прихватање Србије као некаквог партнера о коме од почетка влада став да „неће бити штета ако пропадне“, јер неће својим (оправданим!) захтевима ометати решења после рата, која не смеју бити на штету велико-британских глобалних интереса.
Упркос чињенице да је Аустро-Угарска ратни непријатељ, британска политика и даље има став о неопходности њеног очувања и евентуалног унутрашњег преуређења, како би и даље држала царску Русију далеко од Медитерана које сматра искључиво „својим“ морем, у коме се Свето-Андрејска застава никако не сме да завијори на ратним бродовима (и то савезничке земље!).
Чим се у Риму огласи „самоиницијативни“ Хрватски одбор и понуди своје виђење преуређења Аустро-Угарске којим Италија није задовољена, понудиће им „острвски“ политичари своје гостопримство у Лондону јер тако виде могућност надзора и модификације њиховог деловања, које ће почетком рата имати тежишни наступ у Петрограду. Међутим, као Хрватски одбор они ће тамо својим предлогом доживети потпуни фијаско!
Преименовање у наводни „Југословенски одбор“ („Да се Власи не сете“—каже српска пословица) и кооптирање тројице политичких првака Срба из БиХ и једног Словенца, биће неопходно за даље политичко саплитање српске владе, која ће у Нишу донети своју декларацију са јасним циљевима, који отворено угрожавају став*“Острва“ о преуређењу Балкана после савезничке победе! Деловање „Југословенског одбора“ нарочито ће се испољити након избијања „спонтане“ грађанске револуције у Русији (фебруар 1917.) и уклањања осведоченог заштитни ка Срба, цара Николаја II. Романова. Тада се отвара неслућена могућност континуираних притисака на српску владу и врховну команду, што ће кулминирати у још недовољно разјашњеним утицајима из сенке на тзв Солунски процес и последице његове. Корелације захтева „Југословенског одбора“ наспрам српске владе и ставови о тим проблемима у белешкама „острвских“ политичара, много су (случајно?) подударни!
Када се јасно сагледа и изучи, случајност није историјска категорија, тврде одговорни национал ни историчари! Време је да српски историчари најзад детаљно изуче све белешке „Југословенског одбора“ и целокупну делатност његову, како би се објективно сагледало штетно деловање налогодаваца из сенке, на магловитом острву са пословичном маглом у својој престоници.
(Напомена – добро обавештени кажу да нема те магле и да се јасно види, нарочито век после!)
Величанствене српске победе над „казненом експедицијом“ КуК солдатеске током те 1914. године уз огромне људске и материјалне жртве, довешће до изразите поларизације и нескриве ног ривалства између британских и француских војних команданата. Заглављени у блато Flandrije једни а код Verdenа други, грчевито су тражили решење да растерете своју војску не водећи нимало бриге о осталим савезницима, који имају понаособ своје специфичности.
Део француског војног руководства подржава изразито идеју о заједничком балканском фронту, који би значајно растеретио њих саме, а изразито отежао положај Немачке јер би морала спасавати двојну монархију од извесног војничког слома, уз очекивану последичну невољну неутралност Бугарске и отворено опредељење Румуније за савезничку страну.
Иако су разлози јасни а резултати очекивани, егоизам „острвских“ политичара у ставу да се не дозволи пропаст двојне монархије и преуређење Балкана, са изразитом доминацијом утицаја Русије, утицаће на исхитрену одлуку о ризичној и неизвесној авантури искрцавања на Галипољу, која ни век после није адекватно вреднована у српској историографији, упркос обиљу историјске грађе о тој бесмисленој и трагичној операцији.
Што острвски историчари избегавају истину, разумљиво је, али није разумљиво да историчари Аустралије и Новог Зеланда не објаве критичку студију и последице по њихове претке, од брзоплете одлуке једног србомрсца, донете вероватно уз ражани напитак!
Још мање је разумљива одлука актуелне владе данашње Србије да пошаље високог представника на обележавање наводне „свечаности“, када је историјски потпуно видљиво да је том одлуком заправо нанета немерљива штета српској држави и народу, која је за директну последицу имала Албанску голготу и све страхоте њене!
Достојанство и част ондашње српске владе у одлукама њеним на које је приморавана развојем ситуације, упркос отвореним претњама, уценама и захтевима свим средствима , „острвских“ политичара пре свих осталих савезника, унижени су век после, у удворичко-полтронским учешћима актуелних назови челника који тако безосећајно вређају потомке часних бранилаца своје Отаџбине, док их гледају на местима где им историјско место није!
Антисрпска политика „острвских“ креатора и њене последице осећају се и данас на Балкану, само је једног вајара из Великог рата мењао један бравар у Другом светском рату, али су налогодавци из сенке остали исти, и не мењају свој став о „реметилачком“ фактору на Балкану који не дозвољава његово преуређење, и то по окупаторској мери!
Ваљда су зато и препоручили за саветника првом министру тзв „српске владе“ свог доказаног србомрсца, који је узнапредовалу убојну технику тако радо користио у операцији „милосрдног анђела“, не штедећи притом на осиромашеном уранијуму.
Знао је да он неће тамо живети, као што је то цинично изјавио његов претходник на крају Другог светског рата, оцењујући Србе као „реметилачки“ фактор који ће „бравар да искује“ по његовој мери!
Витали ЖУЧНИ, Фонд Стратешке Културе
