О ПРОМЕНИ СВЕСТИИ СЕЧИ СТАРОГ ХРАСТА

Шести захтев који је Немачка поставила Србији пре тзв. добијања датума за преговоре за једно велико Ништа, маскирано у ЕУ, био је настојавање на томе да Срби “промене свест“, то јест одрекну се Савиндана и Видовдана зарад утвара наци-глобализма, од којих је бриселска Кула вавилонска једна од кључних. Владајућа тројка, Николић-Вучић-Дачић одмах је кренула са испуњавањем немачког захтева: Николић је, после свега што је „одрадио“ на захтев Империје, обећао пуну сарадњу Наташи Кандић, перјаници домаћег квази НВО сектора (јер је реч о организацијама иза којих стоје владе Србији непријатељских земаља, попут САД), и њеном РЕКОМ-у, чији је циљ преобликовање историје Балкана у доба распада СФРЈ у складу са НАТО наративом(1), а Вучић и Дачић су причали о томе како је Видовдан 2013, када је Србија добила некакво обећања за некакве преговоре („Некад! Можда!“) једини победнички Видовдан у србској историји.

И сада се, одједном, на ауто – путу који се гради према Јадрану (да би био главни пут за снабдевање НАТО у будућем рату на Блиском Истоку, о чему је потписник ових редова већ писао на Фонду стратешке културе (srb.fondsk.ru/pview/2013/02/23/povratak-turske-u-srbiju-dvesta-godina-posle.html), у Савинцу (место се зове по Светом Сави), у историјском крају где је кнез Милош дигао Други српски устанак, испречио један храст, стар шест столећа. Новинар М. Авакумовић о тој препреци даје изјаву једног од пројектаната ауто-пута: “Милутин Игњатовић, директор Саобраћајног института ЦИП, каже да је немогуће препројектовати аутопут, јер се храст налази између два тунела. Осим тога, тврди он, на том делу трасе постоје и три моста за која су изливени стубови. “При пројектовању смо имали у виду вишестолетни храст, али нисмо имали друго избора“.“(2) Храст, иако жив већ шест стотина година (скоро из времена Косовског боја), обима преко седам метара, једно од најстаријих стабала у Србији, није био под старањем Завода за заштиту природе, па је решено да буде уклоњен. Нуди се и компромисно решење, које је предлагао министар Велимир Илић – да се храст измести. Љубинко Ракоњац, директор Института за шумарство, ипак је упозорио да то неће помоћи и да ће се храст пресађивањем осушити. Упркос свему, Александар Вучић је ускликнуо (грдећи србску „заосталост“ и позивајући се на „оца другосрбијанства“, Радомира Константиновића и његову „Философију паланке“), да је њему ауто – пут битнији од тамо некаквог храста (макар то не био обичан храст, него својеврсни сеоски храм).

Главни проблем је тај што је храст вековима служио за молитве мештана. Новинар Авакумовић бележи: “Веровање да ће свако ко оскрнави дрво – запис бити кажњен и да га чека велико зло и даље је присутно у Србији. Истраживање етнолога на терену су показала да сељани и данас знају које је дрво обележено као „запис“ и готово сви се придржавају правила да оно не сме да се оштети“(3).

Храст је исконски везан са србском православном обичајношћу. Од њега се узима бадњак, дрво које се ложи уочи Божића као симбол Христове љубави према људима. Кад свештеник заједно са верним народом иде у крстоноше, ради благослова њивама да рађају, они се заустављају под храстом и ту се читају молитве. Литијски дан је дан сеоске славе – такозване обетине или заветине, дан кад се сви сељани заветују Богу на живот за крст часни и слободу златну. У кору храста стоји урезан крст. У доба турског ропства, кад су многи храмови били порушени, народ се на молитву скупљао под записним дрветом. Дакле, дрво само по себи није свето, али га освештава црквена молитва и крст који се урезује у његову кору.

КО ЈЕ СЕКАО СРБСКЕ ЗАПИСЕ?

Нико се, међу Србима, није усуђивао да сече записе. Дрво је трајало док се не осуши, а људска се рука на њега није подизала. Прва велика сеча србских записа обављена је кад је победио Броз са својим измећарима, који су народу понудили рај на земљи, али рај без Бога и против Бога. Тада су Титове слуге међу Србима почеле да секу записе да би народу доказали да су „рашчистили с религијом“ (исто се десило са руским народним светињама кад је на власт дошао немачки плаћеник Лењин, идеолог једне наказне утопије.)

Никодије Спасић у својој књизи „Сеча српских записа“ бележи низ случајева казне Божје која је задесила све оне што су секли записно дрвеће.(Не помињемо имена, мада се и она наводе; битни су примери Божје опомене.) У Кончареву код Јагодине један, коме су локални компартијски функционери обећали на поклон земљу коју ће одузети од сеоске цркве, реши да им се одужи тако што ће посећи записно дрво. Кад је почео, сељаци га окруже и спрече да не почини светогрђе. Ипак, пошто се овај безбожник није покајао за своју намеру, ускоро га ударе кола и он од последица несреће умре, а рођена сестра му се обеси. У Дубокој код Јагодине, један безбожник, Титов обожавалац, посече запис у свом дворишту. Ускоро се са локалним комунистима веселио у црквеној порти, под записном липом. Усред весеља, дође неки сељак с којим је „дрвосеча“ био у свађи, и убије га на лицу места. У Злетову код Деспотовца неки човек реши да посече запис који је растао у суседној Кореници. Позвао и синовца да му помогне. Овај се попне на дрво са тестером, но падне и тешко се повреди. Схвативши Божју опомену, синовац оде, али стриц остане и уради зли посао до краја. Трећег дана после сече записа, наоблачи се над селом Злетовом, и три грома из облака буду казна за непочинство наопаког дрвосече; један му убије сина, други озледи мајку и сестру његовог синовца, али их не убије. Трећи гром убије „записоубици“ вола у штали. Цело село знало је да је то било због његовог непочинства.(4)

Седамдесетих година 20. века у Старом Селу, засеоку Високих Сугубина, неки мештанин, на наговор комшије, посече записно дрво испред локалног дома културе. Ускоро се разболи од спороходне леукемије, и годинама се, до смрти, молио Богу да казни њега, а не његово потомство, јавно исповедајући свој грех и кајући се због учињеног. Син оног сељака што га је наговорио на сечу записа погине на следећи начин: на други дан празника Свете Тројице пође на њиву, падне са трактора и на месту остане мртав.(5)

Не сме се забравити:оно што се зове Божја казна јесте Божје повлачење, кад се Господ промисаоно „склони“ и пусти људи да жању оно што су са ђаволом сејали, а због тога се нису покајали.

РУШЕЊЕ СВЕТИЊЕ ЗБОГ „МОДЕРНИЗАЦИЈЕ СРБИЈЕ“

Године 1940, Свети владика Николај обновио је, на другој обали Мораве у клисури овчарско – кабларској, манастир Преображење, који је срушен 1910, када је прављена пруга, ради „модернизације Србије“. Николај је народу у беседи поводом обнове Преображења рекао: “Градила се жељезница кроз ову клисуру и лењирска мудрост ударила је трасу посред старог манастира Преображења. Чуо народ па се ужаснуо и застидео. Зар је и то могуће, питао се народ? Да, народе мили, ти ниси чуо ону горду реч:техници је све могуће! Све јој је могуће, заиста, само јој није могуће поштовати народну светињу и померити трасу за двадесет метара изнад манастира Преображења./…/ Мудрој техници све је могуће! – само не уплашити се од суза народних! Јер „мудра“ техника не зна да су сузе народне потајни огањ који се кад тад мора распламсати и спржити некога“(6).

Казна, по Светом Николају, није изостала. Шта се десило?

Кад је требало рушити манастир, нико од сељака запослених на изградњи пруге то није хтео да ради. Предузимач, и сам странац, крене на посао са двојицом унајмљених странаца. Један од њих се попне на цркву, да руши кров, и падне, сав се изубијавши. Други добије напад страха, и побегне. На крају, предузимач нађе неког Србина, Јуду, и плати му велику суму новца, те овај сруши манастир. Касније тај исти дође да вади камен из Овчара, и стена падне на њега и убије га на месту. Док је црква рушена, неки сељак од Пожеге покраде црквене предмете. Кад је дошао празник Преображења, лопов полуди, узме конопац и обеси се. Многи мајстори који су радили на прузи што је прошла преко манастира завршили су или у болницама или у затворима. Владика Николај каже да су и „два министра, који су за ову пругу највише одговорни и под којима се ова пруга градила преко манастира Преображења, завршили свој живот самоубиством. Један се убио из пушке а други се обесио“(7).

НЕ ИСПУСТИТИ КРСТАШ БАРЈАК

Тада је Владика Николај опоменуо присутни народ да је већ више од хиљаду година словенски идеал (а нарочито Срба и Руса) светиња: “Тај идеал има две таблице; на једној пише: света служба Богу, а на другој: свето братство међу људима. Једном речју светиња је идеал словенски. И највећи народ без тог идеала је мали, а најмањи са тим идеалом велики. Тај идеал изгледа утопија кратковидим материјалистима нашег збуњеног времена. Но он није утопија но крајња сврха историје људске, како је проречено од светих пророка Божјих. Тај идеал је стварност будућности и вечности. Њега су до сада оствариле многе свете душе, па чак и народи. Наш народ жртвовао је за тај идеал неколико пута државу своју, много пута имовину своју, и још уз то много милионе живота синова и кћери својих. Али од тог идеала до данас није одступио. Ни данас он не сме одступити од идеала па ма шта се догодило. Јер ако ми одступимо од идеала, ко ће га у свету носити и држати? Међу народима ја не видим ко би могао прихватити крсташ барјак ако га ми из руку испустимо. Ја верујем у мисију нашег народа. Шта нас може уплашити?“(8)

И данас је тако, ма шта о томе мислили „кратковиди материјалисти нашег збуњеног времена“, с наочарима НАТО Империје на носу и цитатима из Макса Вебера и Радомира Константиновића у устима.

УПУТНИЦЕ:

1. Б.К.-С.Д: Николић спреман да прича о својој ратној прошлости, Данас, 2.јул 2013., стр. 1,5 и 14;

2. М.Авакумовић:Спорна сеоба храста „записа“ из села Савинац,“Политика“,уторак,2.јул,стр.1;

3. Исто, стр. 10;

4. Видети: Чуда Божја у 20. веку, Београд, 2006, стр. 363;

5. Исто,355;

6. Епископ Николај: Мртав би и оживе, Сабрана дела,том четврти, стр. 560;

7. Исто,стр.561;

8. Исто,стр.562;

Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ | 04.07.2013

Фонд Стратешке Културе