У Србији популација све старија, а срчана слабост још израженија. Како показује црна статистика, од 104.000 умрлих, њих 60.000 убију кардиоваскуларне болести
СРЧАНА слабост – инсуфицијенција – кад срце не може да напумпа довољну количину крви која је потребна организму, постаје све већи проблем у свету, поготово у земљама у развоју, где од ове болести пати око два одсто одраслих. Иако се у истраживања улажу милијарде евра, још није направљен лек који би радикално променио ток болести. Стручњацима преостаје једино да удруже знања и искуства, што је и главни циљ Првог самита европских националних удружења за срчану слабост, који их је протеклог викенда окупио у Београду.
У Европи 15 милиона људи има срчану слабост, а сваке године оболи их још 3,6 милиона. Што популација више стари, као што је то случај у Србији, где је 17,3 одсто становништва прегурало 65 година, а од укупно 104.000 умрлих за годину дана њих чак 60.000 убију кардиоваскуларне болести, срчана слабост све је израженији медицински и друштвени проблем. Јер, она се јавља код чак шест до 10 одсто старијих од 56 година. Иако неки од болесника преживе више година, прогресија болести је одговорна за укупни морталитет од 10 одсто годишње!
ПОЛОВИНА ОДЕ ЗА ЧЕТИРИ ГОДИНЕ
МЕЂУ становницима млађим од 70 година два до три одсто има срчану слабост, а међу старијима од 70 година чак 10 до 20 одсто популације. Срчана болест у великој мери онеспособљава пацијенте, а од тренутка када оболе половина умире за четири године, док у првој години умире или се поново враћа у болницу због лечења у најтежим стадијумима чак 40 одсто болесника.
– Најчешћи узроци срчане инсуфицијенције су инфаркт миокарда и друге форме исхемијске болести срца, повишен крвни притисак, болести срчаних залистака и кардиомиопатија – каже професор др Петар Сеферовић, директор Клинике за кардиологију Клиничког центра Србије и председник Комитета националног удружења Европске асоцијације за срчану инсуфицијенцију. – Велики проблем је то што је дијагностика ове болести сложена, па је пацијенти ретко препознају у раним фазама болести.
Професор Сеферовић истиче да се дијагноза срчане инсуфицијенције често пропусти због недостатка општеприхваћене дефиниције и великог изазова у постављању дефинитивне дијагнозе. Терапија се најчешће састоји од мера за промену начина живота (као што је смањење уноса соли у исхрани) и лекова, а понекад и примене одређених уређаја, па чак и хируршке интервенције.
Срчана инсуфицијенција доводи до појаве многобројних тегоба:гушења, малаксалости, лупања и прескакања срца, отицања ногу и смањења толеранције напора. А држање болести под контролом у великој мери зависи од дисциплине самог пацијента.
Лечење болести је дуготрајно и скупо. Највише због трошкова хоспитализације, која је повезана са великим расходима; трошкови се у Великој Британији процењују на око два одсто укупног буџета Националне здравствене службе, док у САД износе више од 35 милијарди долара. Срчана инсуфицијенција је повезана са значајном редукцијом физичког и менталног здравља, што доводи до значајног погоршања квалитета живота болесника.
Новости
