У контексту америчке иницијативе у сузбијању руског утицаја на разним фронтовима – дошао је тренутак за нови покушај дестабилизовања и срозавања Републике Српске. Тако је осмишљена прилично рутинска шарповска акција звана „Правда за Давида“
Од самог тренутка потписивања Дејтонско-париских споразума у јесен 1995. присутна је склоност утицајних личности америчког спољнополитичког естаблишмента – као и њима блиских актера медијске, академске и аналитичке сцене – да заговарају унитаризацију Босне и Херцеговине и радикалну ревизију „Дејтона“ зарад постизања тог циља.
Непуну годину дана после потписивања споразума, септембра 1996, сам његов кључни творац – пок. Ричард Холбрук – заложио се за нову конференцију која би „ојачала“ до тада постигнуто.
Поборници унитаризације, како је 2011. истакао Стивен Мајер, од почетка имају у виду јасно зацртан циљ: транзицију Босне и Херцеговине од наводно „нефункционалног и ратом раздељеног штићеника међународне заједнице у стабилну, мултиетнички интегрисану либералну демократију“.
Скоро 23 године после Дејтона ништа се битно није изменило у ставу америчког естаблишмента.
Када два престижна истраживачка центра у Вашингтону заједнички издају извештај пропраћен великим публицитетом, у коме позивају на америчку „акцију“ или „ангажман“ у неком делу света, можемо бити сигурни да то није случајно.
У протекле две деценије, конкретне плодове сличне медијско-аналитичке припреме већ смо видели у Србији, Ираку, Либији и Сирији. Међутим, када се естаблишментски институти симултано залажу за хитни „повратак“ САД на Балкан (као да су са њега икада отишле!), можете бити сигурни да се нешто спрема – нешто у духу изненадног доласка страних ТВ камера на неку улицу у Сарајеву 1994-95.
Првог маја Национални одбор за америчку спољну политику (National Committee on American Foreign Policy) и Институт Исток-Запад заједнички су издали извештај под насловом „Време за акцију на западном Балкану“. У њему се истиче да је од краја хладног рата амерички ангажман на Балкану имао за циљ да регион буде „слободан и да живи у миру“ као поуздани партнер САД у одговорима на глобалне изазове:
„Наш је циљ био да стабилизујемо Балкан и ојачамо безбедност широм Европе кроз интегрисање западног Балкана у трансатлантске структуре. Само смо делимично успели… Регион стагнира и присутан је ризик од погоршања ситуације услед три фактора: неадекватне локалне власти и слабе економије, наставка напетости између суседних држава и злоћудног утицаја страних снага“.
Међу државама којима наводно треба америчка помоћ не помиње се Хрватска, али се уз Албанију, БиХ, Македонију, Црну Гору и Србију помиње Косово.
Под „неадекватним локалним властима“ пре свега се циља на тобоже реметилачки „српски ентитет“ у БиХ и потребу његовог довођења под контролу. (О дисфункционалности „државе“ Косово нема ни помена.)
Под „напетостима“ међу суседима, на првом месту се подразумева однос Србије према Косову. Тај проблем треба решити јасним условљавањем даљег напредовања Србије ка ЕУ – при чему уз безусловно признање Косова треба захтевати и прихватање спољне политике по диктату ЕУ.
Под малигним спољним фактором подразумева се, наравно, Русија.
Извештај, да сумирамо, оличава континуитет изразито негативних ставова америчког естаблишмента према Србима. Он је изнова дошао до изражаја у скандалозним изјавама команданта снага НАТО у Европи, генерала Кертиса Скапаротија, пред одбором Сената САД за војна питања почетком марта.
Сличне извештаје видели смо у много наврата у годинама за нама. Премда је реч о институцијама и „стручњацима“ различитих профила, нивоа утицаја и способности – од злокобног Данијела Сервера из Института за мир САД до Си-Ен-Енове агитпроповке Кристијане Аманпур – сви имају нешто заједничко најновијем извештају Националног одбора за америчку спољну политику и Института Исток-Запад.
Заједничка им је карактеристика да својим циљевима, конкретно унитаризацији БиХ, теже без анализе геостратешких аргумената који им иду у прилог, без рационално артикулисаног аргумента зашто би такав исход – који би евидентно био у интересу само једне стране у трочланој једначини – био у националном интересу САД.
А приори третирајући пожељност „довођења под контролу“ (тј. Ликвидације) Републике Српске и стварања наводно грађанске, евроатланске, функционалне, постнационалистичке итд. Босне и Херцеговине као подразумеваног стратешког циља политике САД, они само изнова копирају ратне циљеве муслиманске стране и избегавају сваку дебату о политичкој природи, техници спровођења или последицама предложеног пројекта.
Притом пада у очи уистину фрапантна униформност њихових наступа и аргументације. То нису аналитички текстови, већ пропагандни памфлети из којих извире апсолутна решеност активиста и лобиста (под фирмом „аналитичара“) да се тежи давно зацртаном циљу унитарне БиХ независно од емпиријски проверљивих околности на терену и без икакве спремности на дијалог о суштинским импликацијама пројекта.
Да прети нова нестабилност „доказано“ је тврдњама, измишљеним или од њихових локалних пулена лансираним, о „српским паравојним формацијама“ и „растућем руском утицају“.
Од првог дана ступања на снагу „Дејтона“ почела је систематска кампања порицања легитимности Републике Српске као једног од два равноправна ентитета и њено приказивање као резултата „геноцида и етничког чишћења“. Парадоксално, што више времена пролази то је видљивија ескалација виктимолошке реторике у циљу постизања наведених политичких циљева.
Она је доживела (за сада) врхунац јула 2015, на другу деценију догађаја, при чему је хашки наратив добио метафизички карактер.
До следеће округле сребреничке годишњице има две године и два месеца, међутим, а са становишта „унификатора“ Босне управо сада – у контексту америчке иницијативе у сузбијању руског утицаја на разним фронтовима – дошао је тренутак за нови покушај дестабилизовања и срозавања Републике Српске.
Тако је осмишљена прилично рутинска шарповска акција звана „Правда за Давида“.
Сви елементи операције промене режима су присутни, укључујући спорост угрожене владе да благовремено уочи сигнале и реагује на опасност. Да је скупштински експозе министра Лукача уследио првог радног дана после Ускрса, 10. априла, уместо у четвртак 10. маја, из мине би било могуће уклонити упаљач. Она сада прети детонацијом.
Западни поборници унитарне БиХ у „Правди за Давида“ виде савршено оруђе – јефтино, наоко спонтано, потенцијално убитачно – за жељени ток догађаја. Користе га управо у тренутку када, после дужег затишја, опет интензивно припремају лобистички терен за убеђивање америчке јавности и законодавних тела да прихвате „већи ангажман“ САД на Балкану у циљу привођења крају „незавршеног посла“.
Притисак не само на Бања Луку него (можда и пре свега) на званични Београд као гаранта споразума из 1995. да прихвате нову рунду радикалне ревизије дејтонског оквира, засигурно долази.
Поборнике принудне унитаризације притом охрабрује како нејединство српских политичара западно од Дрине тако и слабост Србије саме.
Њихова су очекивања прагматично утемељена: ако је влада Србије зарад бескрајног „европског пута“ спремна на де факто одрицање од Косова и Метохије (бриселски „споразуми“ и предстојеће „тешке одлуке“), није извесно да би због Републике Српске напокон повукла црвену црту и остала одлучна у одбијању додатних „тешких одлука“ које ће тражити Вашингтон и њему беспоговорно послушни Брисел. Поврх свега, њих соколи спремност утицајних снага на политичкој сцени Републике Српске да зарад својих личних амбиција и страначке острашћености, као и до сада уосталом, иду на руку поборницима принудне унитаризације и ликвидације „геноцидног ентитета“.
У предстојећем периоду заоштриће се постојећи и наступиће нови сукоби западних сила са Русијом. Њих ће да покрећу пре свега САД у циљу реафирмације своје улоге глобалног хегемона, самопроглашеног носиоца изузетности и самозваног лидера „међународне заједнице“. Уколико напокон уследи озбиљнији руски отпор по питању Украјине или Сирије него до сада, америчкој администрацији биће потребна једна јефтина и брза победа на неком периферном терену – победа која не изискује превише труда, ангажмана или новца, а којом свеједно може да се маше као примером спољнополитичког успеха.
Имајући у виду континуитет одбојности према Србима– која је дошла до изражаја у поменутим изјавама генерала Скапаротија – као и нејединство политичких снага унутар Републике Српске, јасно је да сценарио „окончања незавршеног посла на Балкану“ не представља могућу, већ непосредну опасност.
Са глобалне тачке гледишта, евентуални„успех“ САД у наметању бошњачког „решења“ малој, изнутра политички подељеној и геостратешки тек периферно значајној Републици Српској, био би вредан подсмеха. За непосредне жртве таквог сценарија, међутим, он би представљао егзистенцијалну претњу првог реда, која би довела у питање српску националну стратегију у целини и сврсисходност жртава из рата 1992-95. посебно.
Још није касно да почне креативно разматрање могућих сценарија изазова Републици Српској, који веома вероватно следе у предстојећем периоду. Способност опстанка једне државе – а ово важи и за „ентитет“ са де факто атрибутима државе – у условима ненаклоњеног окружења, увек је био крајњи тест њене виталности у хобсовском свету међународних односа.
Да би Република Српска тај тест издржала, да би се политички консолидовала и за сваки облик отпора адекватно припремила, за почетак она мора бити свесна да јој он предстоји.
Наслов и опрема текста дело су редакције сајта „Све о Српској“. Ауторов наслов је био „Република Српска на удару, не по први пут”
Срђа Трифковић
