Премала је била свечана сала хотела „Лајф дизајн“ да би примила све који су желели да присуствују научној конференцији о Сребреници, одржаној у Београду 4. јула, у организацији Фонда стратешке културе и Музеја жртава геноцида.
Под називом „Сребреница 1995-2015: чињенице, недоумице, пропаганда“, скуп је пружио прилику стручним излагачима да на ово узаврело питање говоре из углова гледања који, нажалост, често изостају у јавним расправама о сребреничким догађањима од пре 20 година, а београдска публика узвратила је великом пажњом и искреним занимањем. Довољно је рећи да су поједини гледаоци испратили цео догађај, који је трајао више од пет сати, тако што су стајали, зато што буквално више није било слободних седишта – као и да то ни на који начин није нарушило реди и мир, већ је, напротив, имеђу говорника и гледалаца био успостављен врло узајаман и сврсисходан однос, зачињен питањима из публике која су додатно обогатила иначе садржајну расправу.
Толико и такво занимање за ову конференцију још једном је показало колика је потреба да се питању Сребренице приђе озбиљно и одговорно у домаћој јавности, поготово ако се у виду има све што су излагачи изрекли, а што је сребреничку проблематику сагледало из геополитичког, војног, хуманитарног, медијског, правосудног, па и историјског гледишта.
„Запад је Сребреницу искористио као непосредно оправдање за својих 25 оружаних интеревенција широм света, па се сребреничко питање може сматрати основом западне доктрине такозване `Одговорности да се заштити`, којом су нарушили начело националног суверенитета и подредили га својим империјалним интересима“, рекао је политиколог Александар Павић.
Из излагања рођеног Сребреничанина и доскорашњег председника скупштине Сребренице Радомира Павловића, присутни су могли да чују не само о манипулацијама бројевима када је реч о ратним жртвама, већ и о данашњим злоупотребама у том крају у којем, како је истакао, већ вековима живе два народа:
„Одговорно тврдим да је, у односу на попис из 1991. године, страдање током рата било сразмерно. Али, страдања Срба гурају се у заборав. Данас имамо политичку ситуацију да Срби, као већински народ, скоро да немају никакву власт. Наметањем изборних закона, дошло се до тога да власт у Срребреници држе Бошњаци тако што их гласа 1.500 а у врећама дође 5-6 хиљада листића. Због свега тога, у сребреничком крају живи се веома тешко, у условима стреса и патње, а одлив становништва је огроман.“
Један од домаћина скупа, мр. Ања Филимонова из Фонда стратешке културе, говорила је о ратним злочинима муслиманских снага под контролом Насера Орића и изнела неке до сада недовољно познате чињенице:
„Почев од маја 1992. из Сребренице су почеле систематске кажњеничке операције против српског цивилног становништва. Број села која су нападнута је дошао до цифре 192. Командант батаљона УН у Сребреници пре него што су је заузели Срби, потпуковник Томас Кареманс, на конференцији за новинаре у Загребу је 23. Јула 1995. изјавио: `Знамо да је само у региону око енклаве Сребреница до земље сравњено 192 села, а комплетно становништво поубијано`.“
„Када је 1992. у БиХ почео рат руководство СФРЈ је донело одлуку да четири официра Безбедносне управе у Савезном секретаријату за народну одбрану буду постављени у републичком Секретаријату унутрашњих послова БиХ ради борбе са испољавањем национализма. Сва четворица су били муслимани и у ствари су активно помагали формирање Армије БиХ, а један од њих – Фикрет Муслимовић је постао и Начелник Службе безбедности Армије БиХ. Управо је та четворка постала иницијатор позивања сарадника-муслимана из других република, као лица од поверења, у Секретаријат унутрашњих послова БиХ. Тако је Насер Орић, између осталог, постао руководилац Секретаријата унутрашњих послова Сребренице“, додала је руска историчарка.
Посебно је надахнуто било излагање Џевада Галијашевића, стручњака за тероризам и безбедност, који је говорио о радикалном исламизму у Босни и Херцеговини као расаднику и извознику нестабилности и злочина у остатак света, па и у Америку (11. септембар), која је првенствено и допринела његовом настанку. Наводећи многобројне примере који откривају готово несхватљиву и често самоштетну попустљивост коју према радикалним муслиманским елементима у БиХ негују западни центри моћи, Галијашевић (чије ће целокупно излагање у наредним данима бити објављено на овом сајту) је добио можда и највећи аплауз на конференцији када се осврнуо на актуелно питање британске резолуције о Сребреници:
„Да сте ви овде држава каква би требало да будете, и да смо ми тамо преко Дрине држава каква би требало да будемо, после таквог предлога резолуције британски амбасадор би морао да добије ногу у задњицу и да буде одмах протеран из земље!“
Историчар Вељко Ђурић Мишина, као директор Музеја жртава геноцида још један домаћин скупа, говорио је првенствено о америчкој умешаности у ратове деведесетих уопште, а поготово у ратне сукобе у Босни и Херцеговини, за које је истакао да представљају једну целину са ратом у Хрватској који се одигравао у истом раздобљу:
„Велика је заблуда да су рат у Хрватској и рат у Босни и Херцеговини два различита рата. Та подвала је одавно лансирана у Хагу. Најважнија заједничка карактеристика јесте да је рат вођен готово искључиво на територији коју настањује српски народ и која је једном у историји била делом првог неуспелог германско-ватиканског пројекта хрватске државе познатог као Независна Држава Хрватска“, истакао је Мишина, и затим подсетио:
„Почетком деведесетих, америчка штампа је најпре негативно говорила о српској власти, па тек после и о српском народу, а то се временом претворило у антисрпску пропаганду. Посебно место у америчким такозваним информационим операцијама има верски аспект, који се види кроз пласирање првенствено римокатоличких и протестантских стереотипа о српском православљу. После добрих припрема светског јавног мњења, Американцима је још преостало војно ангажовање против Срба. То је 1992. године озваничио Џорџ Буш, тадашњи председник, тврдњом да Србија угрожава амерички национални интерес.“
Познати новинар Би-Би-Сија Џонатан Рупер послао је видео презентацију, наменски урађену за конференцију, на тему методе обраде ДНК узорака која се користи у Хашком трибуналу, а посебно на суђењима у вези са Сребреницом. Рупер је врло ефектно подвукао све мањкавости и недостатке дотичне процедуре, наводећи изјаве угледних стручњака који се противе њеном коришћењу у судским поступцима, као и то да пред америчким и британским судовима подаци добијени овом методом углавном бивају одбачени, или узети са великом задршком и уз птиметне ограде.
На Хаг и тамошњу злоупотребу појма геноцид осврнуо се у свом излагању и Стефан Каргановић из Историјског пројеката Сребреница, који је потанко навео посредна и непосредна признања самих службеника Трибунала да никакве геноцидне намере у редовима Војске Републике Српске није било, и закључио:
„Чињеница – добро позната свим стручњацима који се овом темом баве – је да ни на једном од седам сребреничких суђења пред МКТБЈ није предочен ниједан доказ, са било којег командног нивоа, који указује на постојање намере и којим се наређује предузимање неопходних логистичких мера са циљем уништења муслиманске заједнице у Сребреници. На који начин Хашки трибунал ипак изводи закључак да се догодио геноцид? Одговор на ово питање налази се у параграфу 4 пресуде генералу Крстићу. Ради се о једној врло иновативној аналитичкој техници и правној доктрини: `Претресно Веће се ослања на мозаик доказа који у својој свеукупности приказује догађаје током неколико дана у јулу 1995. године.` Импликација отворене примене овако непрецизне методологије је да чврстих и непосредних доказа – нема. Веће потенцијалну доказну грађу о геноцидном умишљају третира као коцкице у мозаику и спаја их на начин који би се могао упоредити са цртежом у Роршах Тесту. Сваки посматрач у принципу цртеж може да тумачи на различит и субјективан начин, као што Веће тумачи свој мозаик. Да би тумачење Већа изгледало минимално убедљиво, морају се унапред елиминисати неке основне уврежене претпоставке о природи операције која се сматра – геноцидном.“
О самој војној операцији „Криваја“, у оквиру које су српске снаге ушле у Сребреницу јула 1995. године, говорили су непосредни учесници, генерал у пензији Војске Републике Српске Радован Радиновић, као и пуковник у пензији Ратко Шкрбић, иначе аутор запажене књиге „Сребреничка подвала“, док су о медијским манипулацијама и вези са сребреничким дешавањима говорили Милош Милојевић из Српског културног клуба и Милош Марковић, некада ратни извештач Радио Београда.
Скуп је својим, веома упечатљивим излагањем, затворио Марко Шукало, студент Правног факултета у Београду и један од потписника отвореног писма извршним властима Србије у којем српски студенти захтевају да никако не прихвате позив на „комеморативни“ скуп у Поточарима. То је, наравно, била и основна нит Шукаловог говора:
„Када прихватите учешће на неком скупу, ви му дајете легитимитет и прихватате оно што је изречено на њему. Тако и ја овде, на овој конференцији, самим својим учешћем и присуством дајем за право свему што су остали учесници рекли. И управо због тога нико из српског државног врха не сме да оде у Поточаре, јер ће тим чином постати сагласан са свим оним што ће тамо бити изречено. А ми сви знамо шта ће то бити: да се у Сребреници догодио геноцид и да су Срби геноцидан народ. То би уједно било и забијање ножа у леђа Републици Српској, што би био израз крајње нељудскости. У људској је природи да се стара о млађем брату или сестри, то је најсветија обавеза и дужност. Србија мора да штити Републику Српску, а не да јој задаје смртоносне ударце, што би одлазак у Поточаре несумњиво био. И зато су студенти Београдског универзитета против одласка. И зато смо покренули потписивање петиције. На почетку нас је било 400, а сада нас је већ више од две и по хиљаде.“
У тренутку када ово читате, број студената потписника је, сва је прилика, у међувремену још порастао, зато што је сама замисао организованог захтева српским властима наишла на врло плодно тле међу младим српским академцима, али и у српском друштву уопште. После свега виђеног у суботу у свечаној сали београдског хотела „Лајф дизајн“, исто се, мирне душе, може рећи и за научну конференцију о Сребреници, каква је Београду и Србији, судећи по одзиву и одјеку, очигледно била неопходна.
Фонд Стратешке Културе
