Поплава текстова, мишљења, ставова, реаговања (чак и бициклистичких вожњи) поводом резолуције о Сребреници коју империјална (британска) дипломатија покушава да подметне Србима може се у грубо поделити на оне који су за и оне који су против.
Док је писцима из прве, у којој доминира аутошовинизам односно самомржња и самопорицање, све јасно и кристално чисто, у овој другој групи чини се да је надмоћан став збуњеност и несхватање разлога због којих се резолуција на силу гура кроз Савет Безбедности УН, Европски Парламент, Конгрес САД, Парламентарну скупштину БиХ, чак и скупштину општине Нови Пазар. По обичају један од малобројних коме је од почетка све јасно је најбољи изданак још једне империјалне (руске) дипломатије, можда и најозбиљинији и најкомплетнији дипломата у савременом свету, Сергеј Лавров.
За објашњење онога што желимо да истакнемо искористићемо једну бриљанту идеју великана филозофске научне мисли у прошлом веку. На својим предавањима на Колеж де Франсу (College de France) од 7. јануара 1976. године Фуко је извршио инверзију познате мисли Карла фон Клаузевица која се сажето може изразити на следећи начин: рат је продужетак политике другачијим средствима. Будући да се у свакој једначини могу променити места исказа, а да се не наруши тачност њеног резултата, Фуко је заменио места рата и политике у овој мисли и означио политику као продужетак рата другачијим средствима.
Рат се окончава последњом битком коју је неко морао да добије, а неко други да изгуби, иначе рат не би био готов. Природна последица окончања рата је неравнотежа у односима зараћених страна. Заблуда је да мир поништава резултате рата. Управо супротно, он их подцртава, оснажује и наглашава. Ако је Фуко у праву од овог тренутка политика преузима улогу рата и политичке акције заузимају место стратешких, оперативних и тактичких операција, напада и одбране, инвазија и повлачења, пуног напада и чарки, отвореног бомбардовања и тајних препада, заседа, фланкирања, баражирања, диверзија, саботажа, јуриша…..
То значи да се на резултатима последње битке која је окончала рат, а која је коначно створила неравнотежу, врши устројавање политике која ће се водити након рата. Та неравнотежа, сада већ не ратна већ политичка, претвара се политичким средствима у неједнакост. На првом месту институционализује се правна неједнакост бивших зараћених страна. Тако имамо диспропорционалну заступљеност у органима и телима БиХ између Срба с једне, и Хрвата и Муслимана, с друге стране. Затим се институционализује економска односно привредна неједнакост. Тако нпр. Србима није дозвољено снабдевање гасом директно од продавца (Руса путем Јужног тока), али јесте дозвољено посредно од препродавца (Хрвата путем терминала на острву Крк).
Србији је забрањено да слободно извози цигарете у Хрватску, али Хрватска привреда има дозволу да слободно, без царине, извози цигарете у Србију. Споразум о стабилизацији и придруживању, којим се отворило српско тржиште конкуренцији робе из ЕУ, а није био дозвољен слободан извоз српске робе у ЕУ, је најбољи пример те привредне неједнакости која је политичким средствима институционализована неравнотежа створена последњим биткама претходно вођеног рата на нашем простору. Примери ове неједнакости могу да се пронаћу у свим сферама друштва. Или како каже Фуко: неједнакост се на крају политичким средствима институционализује чак и на самим људима, на њих се утискује, ставља стигма те неједнакости. Дописао бих овде Фукоа утолико што бих приметио да се људи жигошу симболички.
Једна од сфера у којој се институционализује та неједнакост јесте и језик. Уколико језик има изразе који имају политичку тежину и значење и могу се употребити као средства политичке борбе онда се неједнакост очитује и у забрани коришћења тих израза онима који су дискриминисани и монополизацији употребе тих израза у корист оних који су привилеговани.
Међу најважнијим речима које Србима међународна политика као продужетак рата другим средствима не дозвољава јесу: геноцид, злочин, жртва. У супротном Срби би могли доћи у ситуацију да употребе ове појмове па да поставе питање да ли су они жртве геноцида или злочина? Употреба ових појмови на описани начин је резервисана за привилеговане у односу неједнакости – Муслимане и Хрвате. Само је њима дозвољено да се назову жртвама геноцида или злочина.
И тако стигосмо до фамозне резолуције. Њоме се покушава да се путем међународне политике, као начина продужетка рата другим средствима, симболички обележи и назначи неравнотежа између зараћених страна у рату на простору бивше Југославије. Тако би се на још једном пољу, језичко-симболичком, институционализовала неједнакост односно дискриминисали Срби у односу на остале.
Најбољи доказ да смо у овом ставу у праву јесу покушаји да се прекроје уџбенци историје у Србији и региону да се у њих угради званични дискурс међународне политике у којем се, наравно статус жртве у Сребреници монополише за Муслимане, а статус злочинаца за Србе , на шта смо већ на страницама НСПМ упозоравали 2011. године када смо анализирали РЕКОМ.
Које поуке можемо извући из ових редова? Прво: рат није готов. Ко год да је ратовао против Срба 1995. у време Сребренице ратује и данас. Што значи да су непријатељи исти, а и савезници. Само будале живе у илузијама на којој страни су Енглези који су предлагачи резолуције. Друго: због природе средстава којим се наставља рат и фронтови су се променили. Некад је бојно поље било Сребреница, а данас су то СБ УН, ЕП, Конгрес САД итд. Треће: нема гаранције да се међународна политика као продужетак рата другим средствима неће повући када се исцрпе њене могућности и да неће уступити своје место рату као продужетку вођења политике другим средствима. То значи да нови рат, на нашим просторима, нажалост, није немогућ.
Не теба клонути главом. Као што нема гаранције ни око исхода рата као вођења политике другим средствима, тако нема гаранције ни око исхода међународне политике као начина вођења рата другим средствима. Као што се у рату вештина и срећа мењали, тако је то и у међународној политици. Прошло је 20 година од рата. Односи снага у међународној политици су се променили од тада у нашу корист. Они који су тада били неприкосновени данас то више нису. Они који су тада били осуђени да улогу немог посматрача данас мењају односе снага у свету и стварајући мултиполарни свет стварају нови баланс.
Бранислав Ристивојевић, НСПМ
