Одсуство представе о правцу деловања и неспособност Владе да адекватно реагује, поред безброј примера, најбоље се огледала на нетолерантном односу према захтевима Војног синдиката, што је резултирало протестима. Тако је први пут у историји Србије на улицу изашла њена војска протестујући због понижавајућег положаја у који је доведена. Уместо да надлежни озбиљно приступе проблему јер акумулација незадовољства може довести до имплозије система са непоправљивим последицама, уследила су непримерена комесарска саопштења државних функционера.
Већ саму најаву првог протеста представници власти су дочекали на нож уз политбироовске квалификације о штрајку, рушењу угледа Војске, дељењу судбине народа, политизацији и страном фактору. Све то да би спречили протесте или застрашили учеснике. Други протест, ојачан полицијским синдикатом, попраћен је несувислим заједничким саопштењем надлежних министарстава и неизбежном демонстрацијом одлучности високих функционера пред камерама, уз питање које слути на заверу: Зашто баш сада???
Па зато што је нерадни дан. Ако то није у реду, реците када вама одговара да се организује наредни протест, рекли би флексибилнији синдикалци.
Круну бесмисла представљало је “спонтано” окупљање групице грађана из Обреновца у циљу одбране части српског војника од њега самог?! Спонтани грађани, вероватно постиђени тиме што раде, крили су се капама и шаловима од камера. Неки храбрији стали су испред камере и упутили нацији историјску поруку: Мора бити ОВО, не може више бити ОНО! Не знам да ли је ово на ТВ екрану деловало смешније, глупље или жалосније.
Када смо помислили да не може ниже пасти, власт нас је демантовала. Четвртом протесту синдиката супротстављен је контрамитинг удружења незадовољних али стрпљивих бораца некаквог рата који имају разумевање за понижења која трпе војска, полиција и грађани! Какав то борац и човек може у томе да учествује? Колика протува треба бити да се овако нешто иницира и организује? Шта је следеће, спонтано увођење навијачких група и батинаша?
Никада нисам био поборник некадашњег партијског или садашњег синдикалног организовања у војсци сматрајући да то на разне начине може довести до урушавања хијерархијских односа и начела на којима почива војна организација. Обавезе, одговорности и права припадника Војске су нешто што се уређује Законима и доследно спроводи у озбиљном систему… Да, у озбиљном!
Међутим, ако су синдикално организовање и протести омогућени законом, није постојао ни један разлог за непримерене реакције неких државних функционера и саопштења из врха система одбране која вређају интелигенцију свакоме ко иоле познаје стање у војсци! О мерама наџора, медијске блокаде скупова, њиховог ометање и спречавања масовнијег окупљања да не говоримо. Колико знам, о томе је требало да се изјасне Тужилаштво и Суд.
Маћехински однос државе према Војсци, довео је највећи део њених припадника у агонију. Разапети између захтева професије и породичне егзистенције присиљени су да раде допунске послове ради пуког преживљавања! Нису тражили изобиље, трпили су, али оних којима је доста демагогије има много више и не копчају се на леђима! Виде они да то што им сипа по леђима није киша. Простора да одустану, без да обесмисле властите протесте, све је мање!
Нико разуман не може осуђивати те људе у борби за право на услове живота достојне војничке професије! Поготово не неко ко је цео свој радни век провео у униформи. Природно је да подржимо наше колеге у њиховим оправданим захтевима, свако на начин који сматра корисним и прикладним. Тим пре што нису имали другог избора јер Војни врх, који је морао испоставити захтев надлежнима за решавање ових проблема, нема храбрости, воље или интереса да се бори за статус и стандард Војске.
Главнокомандујући Војском, Председник свих грађана а не странке, сетио се пред крај свог удобног манадата да је брига о Војсци била и његова надлежност. Тим поводом се огласио са неколико народних изрека, пружајући се више него што је дуг, како му је то народски узвраћено из мајсторске радионице у Немањиној. Недуго иза тога изјави да је стање у Војсци одлично, као да протести немају везе са тим. Човек је испунио форму и дневну норму. И заћутао!
Шта то спутава Начелника Генералштаба да покаже одлучност и заштити достојанство своје војске или да затражи разрешење од дужности? Да ли је уцењен, уплашен или је у питању ментални склоп? Зашто га у сваком проблему са подређенима карактерише нетактичност а са надређенима ћутање. Барем тако изгледа. Он не таласа док плута између “центра гравитације” и скута Врховног команданта. Ако се уопште зна ко је титулар те дужности?
Биће занимљиво видети однос мајстора из Немањине према свему што га очекује ако којим случајем директно понесе титулу Врховног команданта и стане на врх ланца командовања у који се непрестално мешао, без да има икакву надлежност и одговорност. Хоће ли наставити у истом маниру тражећи од оних који протестују да поделе судбину народа онако како он замишља да је исправно? Или ће променити реторику и после Њега постати Он?!
Невероватно је како се нама у одређеном временском интервалу историја понавља. Иста мета, исто одстојање у којем власт, функција и окружење недораслима изједначују доживљај моћи на позицији и стање духа – ЈА сам онај Изабрани! Подгрејавани его постаје све већи, обзир све тањи а видик све мањи! Глава у облацима нема представу да понижавање, игнорисање и трпељивост оних доле има границе које се не прелазе. Та заблуда испадање из облака чини грубљим и болнијим, иако се пада у житко блато…
Гладна се уста не могу нахранити и ућуткати конференцијама за штампу, а све их је више, удружују се и гласнији су. Мука натера орла да ноћива са кокошима, али и међу њима он је ипак орао! Да ли то разумеју изабрани представници народа?! Ако разумеју, казаће им се, ако не, онда ништа, нека само тако спонтано наставе. Последњи нека угаси светло!
Срето МАЛИНОВИЋ
Срето Малиновић је рођен у месту Орлице крај Травника 19. фебруара 1961. године. Одрастао је у Зеници. Завршио је Ваздухопловну војну Гимназију (ВВГ) у Мостару у 16. класи, као и Ваздухопловну војну академију (ВВА) у Задру у 33. класи. Службу је након завршене ВВА 1984. године започео у 98. Авијацијској Бригади у Скопљу, летевши на авиону Ј-21 а касније је преобучен за авион Ј-22 и Г-4.
Рат 1991. године дочекао је као командир авијацијског одељења, а након што је бригада пресељена на аеродром Лаћевци крај Краљева, постављен је за команданта ескадриле и био је један од најмлађих икад на тој дужности у дугој историји српског РВ.
Године 1996. завршио је Командно штабну школу (КШШ), после чега је постављен на дужност начелника органа за оперативне послове, а затим начелника штаба бригаде.
Крајем септембра 1998. године, постављен је за команданта 98. авијацијског пука, и на тој дужности је дочекао НАТО агресију на нашу земљу.
2001. године је постављен за начелника Одељења авијације у Команди Ваздухопловног Корпуса, а 2002. је завршио Генералштабно усавршавање у Школи Националне Одбране (ГШУ ШНО). 2005. године је постављен на дужност начелника Одељења за људске ресурсе у Команди ваздухопловства, а 2006. на место помоћника команданта РВ и ПВО за операције.
2009. године, постављен је на дужност заменика команданта РВ и ПВО Војске Србије и унапређен у чин бригадног генерала. Са те дужности је и по личном захтеву отишао у пензију.
У скоро три деценије службе, генерал Малиновић је једном превремено и два пута ванредно унапређиван, а одликован је 1991. и 1999. за показану храброст и огроман таленат у командовању у ратним условима. Био је и остао један од најкомплетнијих и најспособнијих команданата које је имала јуришна авијација у Србији.
У каријери је остварио око 1200 сати налета, а летео је на 5 различитих типова авиона. Носилац је Златног летачког знака и звања Инструктора летења.
