Прошло је довољно времена од формирања нове владе и неки се закључци могу извести, бар када је реч о економској политици. Чини се да је нова влада одлучила да направи отклон од раније политике и учини радикалан заокрет – за целих 360 степени.
Нова економска политика стоји на старим темељима промашеног волунтаристичког концепта. И метод вођења економске политике је исти – хаотично и какофоно најављивање ад хоц мера и одсуство било какве јасне стратегије или систематичног приступа решавању економских проблема. Коначно, и кључни креатори економске политике су углавном исти – од политичара и њихових саветника, до лобиста и истих центара економске моћи. Србија наставља да живи као и до сада, од данас до сутра, од једног пропагандног слогана до другог, од једне спасоносне најаве до друге.
Држава се поново задужује где год може и тражи новац од било кога ко је спреман да јој га да. Ова стратегија почива на изговору да су проблеми домаће економије само пролазна фаза која је изазвана негативним спољним утицајима. Неспремност (и) ове владе да се суочи са кризом економског модела, са кризом идеја и компетентности, слика је државе која будућност не планира, већ на њен рачун покушава да живи. У том временском континууму све завршава као лоша бесконачност.
Држава се и данас поново задужује, да би новац трошила на скривено и упорно субвенционисање банака, дужника и увозника, а на терет буџета и свих грађана Србије. Кредити привреди које држава субвенционише остају и даље владино основно оружје у борби против кризе. Механизам који никакве резултате није дао ни у претходном периоду, механизам који не може спасити привреду, и надаље опстојава. Нејасно је на чему почива нада да ће већ опробано погрешан лек овога пута спасити болесну привреду. (1)
Занимљиво је да држава нема новца да плати добављачима за изведене радове, испоручене робе и извршене услуге, дакле нема за плаћање онога што се платити мора – бар у озбиљним државама. Упркос томе, влада Србије се задужује да би субвенционисала банке и дужнике. Она ради оно што никако не мора, и жмури пред оним што мора. Било би интересантно сазнати које се то државе у Европи понашају слично као Србија – које то државе не плаћају доспеле обавезе, а буџетска средства поклањају одабраним банкама и њиховим клијентима, недобијајући ништа за узврат. Било би добро знати које државе додатно поткопавају сопствену валуту субвенционишући кредите са валутном клаузулом.
О разлозима за примену оваквих економских мера може се само спекулисати. Да ли је банкарски систем заиста у тако тешком стању, да ли је исцедио све што се могло из привреде, па сада наставља да цеди државу и тако се тихо санира? Да ли је финансијски систем пред колапсом и да ли су нове Агробанке на помолу? Да ли држава позајмљује средства у иностранству како би банкама поправила профитабилност и умилила их да новац не повлаче из Србије? Да ли држава поклања новац предузећима како би њиховим власницима, а својим пријатељима и партнерима смањила трошкове, повећала профите и вредност имовине?
Шта год да је мотив, од оваквог механизма грађани и економија неће имати користи. Спољни и унутрашњи дугови се повећавају, а привреди се додатно затеже дужничка омча. Уз помоћ државе, банке и даље могу наставити да наплаћују астрономске камате. Тиме се процес нужне и спасоносне финансијске консолидације поново одлаже. Тако је било јуче, тако је данас, сва је прилика, тако ће бити и сутра.(2) Разлика је само у томе што је данас горе него јуче, али вероватно боље него што ће бити сутра.
О томе да се новац обезбеђен инокредитима могао далеко боље употребити не морамо спекулисати. Да је њиме држава платила оно што дугује привреди, раст спољног дуга би био праћен смањивањем унутрашњег дуга. Укупна ликвидност би се поправила, а привреда би бар делом продисала и добила зарађени новац на који не мора плаћати камату. Овај механизам уношења новца у привреду је не само много правичнији, већ је и ефикаснији. Није занемарљиво ни да би ефекат оваквог потеза био и враћање поверења у државу.
Измиче разуму да јавност не види и не реагује на овако флагрантну злоупотребу и прерасподелу буџетских средстава. Чудно је и да парламент ћути док се овако очигледна финансијска дискриминација несметано реализује. Још је чудније и да се струка не оглашава и не критикује овај апсурдни и штетни економски механизам.
Све и да се о корисности субвенционисаних кредита може полемисати, о једном аспекту овог феномена не може бити спора. Држава је сада у обавези да направи и објави преглед свих корисника субвенционисаних кредита као и њихових износа. То подједнако важи и за кредите који су коришћени у прошлости. Ово више није и не може бити само ствар банака и њихових клијената. Држава је овде трећи учесник у финансијском аранжману, а оно што се из буџета суфинансира постаје јавна ствар и не може се скривати иза тобожње банкарске тајне. Можда би објављивање тог списка помогло да се разуме и разоткрије модус операнди домаћег финансијског система, можда би то дало повода да се коначно крене са његовом променом.
(1) O štetnosti subvencionisanih kredita privredi i građanima sam pisao u ranijim tekstovim, npr.
https://nkatic.wordpress.com/2010/06/16/kaznjavanje-zdravog-razuma/
https://nkatic.wordpress.com/2011/12/19/banke-miljenice-i-cedo-sistema/
https://nkatic.wordpress.com/2011/12/27/mrtvi-kapital/
(2) O potrebi finansijske konsolidacije videti tekst
https://nkatic.wordpress.com/2009/02/10/krah-ekonomskog-modela/
