Српска глинена војска стара 6.500 година

ЧЕТРДЕСЕТАК КИЛОМЕТАРА ОД БЕОГРАДА, У ОКОЛИНИ ОБРЕНОВЦА, НАЛАЗЕ СЕ ОСТАЦИ НЕОЛИТСКОГ НАСЕЉА. НЕДАВНА ИСКОПАВАЊА НА ОВОМ ЛОКАЛИТЕТУ ДОНЕЛА СУ ВАНРЕДНО ЗАНИМЉИВЕ РЕЗУЛТАТЕ. ПОРЕД ОСТАЛОГ, ПРОНАЂЕНО ЈЕ 46 НЕОБИЧНИХ ФИГУРИНА ЗА КОЈЕ СЕ НЕ ЗНА ШТА ТАЧНО ПРЕДСТАВЉАЈУ, А КОЈЕ МОЖДА КРИЈУ ТАЈНУ О ЈЕДНОМ ДРАМАТИЧНОМ ДАНУ ОД ПРЕ ШЕСТ И ПО МИЛЕНИЈУМА, КАДА ЈЕ ОВАЈ ВИНЧАНСКИ ГРАД НЕСТАО У ПЛАМЕНУ

Четрдесетак километара од Београда, у околини Обреновца, на Црквинама у селу Стублине, налазе се остаци неолитског насеља. Упркос мањим археолошким ископавањима 1967. године, тек се недавно дошло до сазнања да је у питању изузетно добро очуван позновинчански локалитет.

Истраживања геомагнетним скенирањем, која су спровели Завод за заштиту споменика културе града Београда и Музеј града Београда, 2007. и 2008. године, успела су да ускрсну обрисе прошлости. Захваљујући овој савременој методи, било је могуће посматрати трагове основа неолитских кућа, и открити изненађујуће комплексну структуру насеља у којем је живело више хиљада људи, онолико или нешто више него што чини данашњу популацију тамошњих села. Убрзо је уследило и ископавање остатака једног од објеката, које је донело ванредно занимљиве резултате.

Адам Црнобрња, виши кустос и шеф Одељења за археологију Музеја града Београда, који је био један од организатора истраживања, у каталогу изложбе, која је поводом ових налаза уприличена недавно у Обреновцу, покушао је да представи догађаје пред разарање овог неолитског града:

ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ: “Уз мирис мочвара, ветар је доносио и злокобне слутње, осећала се паљевина. Села у даљини већ су горела. У једној кући на периферији око пећи је седело неколико мушкараца и припремало се за надолазећу опасност. Рату нису били вични, али им није био ни непознат. Размештали су глинене фигурице ратника са оружјем, планирајући распоред кланова пред бој и спремајући се за ритуал који ће им обезбедити победу. Велики жртвеник иза њих био је спреман за почетак обреда. Шест и по хиљада година касније сазнали смо да тај град није преживео. Хиљаде његових становника нетрагом су нестале. Ово је једна верзија приче о неолитском граду на Црквинама, она не мора бити тачна, и питање је да ли ћемо икада одгонетнути како и због чега је нестала винчанска цивилизација, а са њом и ово насеље.”

О открићу које је скренуло пажњу на овај локалитет, Црнобрња каже: “Када су археолошка истраживања у овој земљи у питању, ретко се дешава да добијемо онолико новца колико је потребно. Из простог разлога што смо располагали скромним финансијским средствима, одабрали смо да наше истраживање започне од најмањих, и најслабије очуваних објеката. На основу претходно обављених геомагнетних истраживања одабрали смо дванаест могућих локација. Будући да је терен на којем се неолитско насеље налази подељен на седамдесетак парцела у приватном власништву, имате ситуацију да се понеко увек буни ако се ту нешто копа, тако да је преостала могућност да ископавамо једну малу и трошну винчанску кућу, смештену на самој периферији насеља. Ископавање је трајало четрдесетак радних дана, а пред сам крај радова чекало нас је изненађење. Већ скоро да смо били потрошили сав новац који нам је био на располагању, био је почетак децембра 2008. године и кренуо је да пада први снег, када смо поред остатака пећи, након што смо подигли делове зида који се ту обрушио, открили веома неоубичајен налаз – групацију од чак 46 фигурина! Одмах смо запазили да свака од фигурина поседује рупицу избушену на десној страни, а затекли смо и једанаест модела алатки, такође избушених, тако да смо – према распореду налаза и величини отвора – могли са приличном тачношћу да реконструишемо која је алатка припадала којој фигурини. Држаље смо, наравно, реконструисали, с обзиром на то да су вероватно биле начињене од неког разградивог материјала као што је дрво. Моделе алатки смо могли да распознамо према постојећим налазима оруђа винчанске културе, као што је, рецимо, секира-чекић (која је каракеристична за Винчу и могла је да има различиту употребу), пијуци, секире. Фигурине су, дакле, биле ту на поду између пећи и великог жртвеника, распоређене као у моменту када је на њих пао зид током пожара. Срећом, само је једна од њих била поломљена. Биле су поређане у неколико мањих група, а у средишту централне групе била је сасвим посебна фигурина, скоро дупло већа од осталих. Она је држала лоптасти предмет дискутабилне намене. Да ли је то уопште алатка, или је оружје, попут буздована? Или скиптар, знак заповедничке моћи?”

ИШЧЕЗЛИ СВЕТ: Досадашња истраживања су показала да су припадници винчанске културе били мирољубиви земљорадници и сточари, који су се такође бавили металургијом и (по свему судећи) трговином, и да су тако могли бити лак плен неке ратничке, наоружане скупине… Како се овај налаз уклапа са том сликом?

“Рекао бих да ова композиција фигурина пре личи на групу ратника него ратара, али све су то само претпоставке. Свако потпуно легитимно може да измашта властито објашњење.

Међутим, поента није у томе да ми сада закључимо да је реч о групи ратника. Главна ствар је да нам ова група фигурина указује на постојање хијерархије у тадашњем друштву. То је оно што никада нисмо могли јасно да наслутимо. Како су организовани? Да ли је у питању било егалитарно друштво или скуп проширених породица?

У истој кући пронашли смо конструкцију жрвња за млевење жита, намерно истичем да је у питању конструкција, зато што постоје десетине налаза малих камених жрвњева који су били преносни, ово је први налаз комплетне конструкције фиксног жрвња у винчанској култури. Затим, пронашли смо и жртвеник – заправо фиксни објекат са великим реципијентом, какав никада до сада није пронађен у нас. Поново, рекао бих да је само претпоставка да је то служило као жртвеник. Покушавао сам, крећући се унутар плитких остатака зидова куће коју смо откопали, да претпоставим како се ту кретало, живело.

Иначе, фигурине се не могу упоредити ни са једним од досадашњих налаза. Разликују се и од осталих фигурина касновинчанског периода, и њихов веома сведен и рекло би се на брзину извајан облик помало подсећа на Ла Линеу, јунака цртаног филма. Такође, ово је први пут да откријемо тако бројну групу. Управо овај налаз у Стублинама сликовито говори о значају контекста у којем проналазимо артефакте – да смо било коју од ових фигурина пронашли независно, а не у оригиналном распореду и на месту на коме су се налазиле и пре 6500 година, ми не бисмо схватили њихову јединственост.”

Какав је однос између налаза винчанске културе на налазишту Винча, и на осталим налазиштима, попут овог у Стублинама? Значај саме Винче, према којој је култура и добила име, немерљив је, и огледа се у томе да се на њој виде трагови од почетака и прапочетака ове културе до самог њеног краја. Њена јединственост произилази и из тога што тако нешто није пронађено ни на једном другом месту где је ова култура постојала. Међутим, Винча је окружена савременом градњом, и због небриге државе и локалне заједнице ни до данас није добила статус који би омогућио да буде сачувана искључиво за археолошка истраживања. Према речима Адама Црнобрње, “Стублине немају тако богату вертикалну стратиграфију, али имају изузетно добро очуван просторни распоред објеката унутар насеља, који смо успели да утврдимо геофизичким истраживањима. Планирајући даља истраживања определили смо се да прво приступимо недеструктивним методама, геомагнетним и геоелектричним снимањима, која се у нашој земљи никада нису обављала на тако великој површини једног неолитског локалитета. С обзиром на то да се насеље распростире на 16 хектара земљишта, да не постоји градња савремених објеката на том месту, као и да је винчанско насеље страдало у великом пожару, одабрали смо метод геомагнетног снимања као први корак у даљим истраживањима.”

ПЛАН ПРАСТАРОГ ГРАДА: “Први пут у винчанској култури, за сто година њеног проучавања у Србији и околним земљама, ми смо, помоћу геомагнетних снимања, сагледали план једног насеља и наслутили да то мора бити дело високохијерархизованог друштва. То сам видео и у просторној организацији насеља у непосредној околини, и њиховом односу према Црквинама у Стублинама. Било је опречних мишљења и неверице у колега. Многи су мислили да је можда преурањено износити такав закључак, и да би требало прво доказати (некако) да је то било хијерархизовано друштво, јер то је предуслов за настанак система више насеља различитог ранга. Онда смо пронашли фигурине. И оне су недвосмислено показале да је у питању и те како хијерархизовано друштво. То је највећа поента. Први пут можемо аргументовано да говоримо о друштвеном устројству Винчанаца. Ту је квалитет онога што су Стублине до сад донеле. С друге стране, велики квалитет је и степен очуваности насеља на Црквинама у Стублинама и начин на који смо приступили истраживањима – прво геофизичка истраживања, утврђивање плана насеља, а онда циљана ископавања ради покушаја добијања одговора на јасно конципирана питања. Тренутно ниједан винчански локалитет не дозвољава такав начин даљег рада. Можда постоји још неки такав винчански локалитет, можда десетина – али можда постоји и нафта испод Београда. Тренутно само на Стублинама назиремо овакав начин организације, и оне су путоказ како приступити даљим истраживањима других винчанских локалитета.

Дакле, на овом локалитету ми први пут можемо да видимо ‘план’ једног винчанског насеља, распоред неколико стотина кућа и начин просторне организације насеља.

Поред кућа густо збијених у редове (два-три метра међусобне удаљености), могуће је приметити пет или шест простора које можемо назвати ‘трговима’. Насеље са тако високим степеном организације, на тако великој површини, подразумева протопланску градњу, одређени ступањ економског развоја, сарадњу унутар заједнице, размену вишкова… можда то друштво можемо назвати и протоурбаним? Даља истраживања ће вероватно донети нова открића, већ сада видимо и обрисе неколико великих кућа чија је површина од 120 до 150 метара квадратних. Битно је и схватити да, након што је овај ‘неолитски град’ страдао у пожару и био напуштен, тако јасно структурисана насеља ће на нашем подручју почети да се граде тек више хиљада године касније, у римском периоду. Недавно сам начинио мали експеримент – показао сам план насеља у Стублинама једној нашој урбанисткињи и питао је за мишљење, сакривши од ње чињеницу да је реч о неолитској настамби. Она је одмах по распореду кућа закључила да се ‘то село вероватно не налази у Србији’. Ми данас имамо Србију која личи на раштркано село, са кућама подигнутим поред пута, уз веома нерационално коришћење ресурса, свуда велике незавршене куће, без јасне организације – многе паланке у овој земљи немају чак ни прави заједнички простор, или трг, на којем би се људи окупљали. А, ето, то је постојало у винчанском насељу на Црквинама у Стублинама”, говори Црнобрња.

На крају, поставља се питање будућности локалитета као што су Црквине у Стублинама. Шта је неопходно да заједница учини како би ово културно благо било сачувано?

“Битно је да се истраживања на Стублинама наставе. Ове године вршимо додатна геофизичка снимања, али ће по свему судећи бити настављена и ископавања која финансира Град Београд. План је да ове године истражимо још једну кућу на овом локалитету као и да проверимо индиције о постојању некрополе, те ровова који су насеље окруживали. За будућност, остаје да сањамо о изградњи музеја на отвореном. Ископавања могу да трају још деценијама, али без оживљавања тог простора и његовог приближавања посетиоцима, тешко је очекивати да ће се створити свест у друштву о његовом значају који има у европским па и светским размерама.

Музеј града Београда настоји да својим истраживањима обухвати и околна места на територији града, која обилују и налазима из периода винчанске културе. Не заборавите да је Јабланица код Младеновца била први истраживани локалитет винчанске културе који је Милоје Васић истраживао још пре саме Винче, а да је насеље из истог периода на Бањици, које се налази скоро у центру града, данас готово уништено дивљом градњом. Према овом древном наслеђу друштво се понашало крајње немарно. Након више од стотину година, колико се већ зна за локалитет Стублине код Обреновца, сада коначно могу да започну обимнија истраживања. За крај, треба имати на уму да у свим временима ипак постоји само обичан човек, који одувек има иста хтења – тежњу ка сигурности, потребу да поједе и попије, воли и буде вољен. Страх и патња Винчанаца били су једнако болни као и у данашњег човека. Људи обично мисле да се археолог бави некаквим каменчићима, мртвим стварима, али ми пре свега покушавамо да путем тих трагова сагледамо човека у времену и простору.”

Саша Ракезић, Време