Недавно је у издању Института за међународну привреду и политику објављено друго, допуњено издање књиге „Српска научна дијаспора“ доктора Владимира Грчића. Прва студија о нашим стручњацима и експертима у емиграцији објављена је на енглеском језику, како би, каже њен аутор, упознао светску јавност са снагом и богатством српских „мозгова“ који су се иселили из наше земље.
– Србија данас у иностранству, на свим континентима, има 30.000 интелектуалаца, стручњака, професора, студената, научника, који дају велики допринос развоју тих држава. У Европи имамо 4.000, а у Америци чак 6.000 научника, од чега 35 академика. Наших научника има много у Канади, Немачкој и све више у Великој Британији, где на Кембриџу студира 24 наших младих људи – набраја др Гречић.
Српска историја казује да су Обреновићи школовали своје високе чиновнике, професоре и научнике по Европи, по Бечу, Пешти и Прагу, а да су се Карађорђевићи образовали најчешће у Русији, Швајцарској, Француској. Уосталом, у европским метрополама током 19. века израсла је српска елита која се вратила кући и обележила нашу историју у првој половини 20. века. Наш саговорник помиње и Михаила Пупина и Николу Теслу, који су са Старог континента отишли у САД и постали светски научници.
ОСВОЈИЛИ СВЕТ Нема кутка планете који нису освојили српски научници. Звездан Ћурчић је званично најбољи професор и истраживач у Хонгконгу. Виолета Дамјановић је истраживач у Аустрији, Дејан Илић је професор у САД и Немачкој, Станислава Антонијевић Елиот је професор у Ирској, а Радоје Белушевић нуклеарни експерт у Јапану. Филип Благојевић ради у Националној лабораторији универзитета Беркли у САД, Милош Дамјановић је професор на чувеном Оксфорду. Љубица Блажевић је стручњак из Швајцарске, а Зоран Жујовић је професор на Новом Зеланду.
– Историја исељавања српских научника је понајвише везана за Америку, јер је тамо отишао највећи број њих. У првој генерацији српских досељеника од 1900. године било је доста школованих људи, који су радили у важним компанијама или отварали своја предузећа. Део те елите били су историчари – др Мајкл Боро Петровић и Алекс Драгнић, психијатар др Паја (Радо) Радосављевић и прота Николај Велимировић. Један од њих, Никола Јовановић, послат је, на пример, из САД 1906. године у Беч да посредује у српско-аустријским преговорима после Царинског рата. Због ратова и промене усељеничке политике, САД су опет почеле да узимају наше интелектуалце почетком седамдесетих година – објашњава Владимир Гречић.
У време Титовог самоуправљања држава је бринула о извозу стручњака. Служба за запошљавање у иностранству је организовала одлазак на рад и решавала сва правна питања статуса наших стручњака у свету. Завод за научну, техничку, културну и просветну сарадњу је координирао рад наших научника који су одлазили у свет. Многи од њих су, на пример, учествовали у мисијама ОУН или у разним комисијама Европске заједнице као експерти за техничку помоћ.
Деведесетих година прошлог века, са ратовима, креће и нови, велики талас одласка образованих људи.
– Из Србије се последњих година иселило чак 10.000 научника, професора и експерата, што је угрозило опстанак српске науке. Тиме је угашено и наше знање као фактор развоја земље. Наши људи су постали део националног блага туђих земаља. Само за четири године у САД је докторирало 450 наших људи – помиње др Гречић.
МРТВА СЛОВА
НА ПАПИРУ – Влада Србије је представила у децембру 2010. концепт развоја Србије до 2020, усаглашен са планом „Европа 2020“ Европске комисије. У том концепту један од приоритета јесте унапређење људског капитала и инвестирање у знање и технологију. Података о томе како се тај концепт спроводи, међутим, нема – тврди др Гречић.
Колико вреди та српска памет коју деценијама извозимо?
– Британци су израчунали да школовање једног интелектуалца вреди најмање 300.000 евра. Србија је, тако, исељавањем 30.000 образованих људи поклонила Северној Америци и Европи девет милијарди евра, колико је дала за њихово образовање. То је капитал који се не може повратити нити искористити као инвестиција у дугорочне програме развоја земље. По степену бриге за своје научнике у свету Србија је вероватно најгора држава на планети! – категоричан је др Гречић.
То доказује и чињеницом да је Светски економски форум спровео обимно истраживање у коме је тражио одговоре на питања да ли Србија чини нешто да задржи своје талентоване и образоване људе и шта чини да такве људе поврати? Из добијених одговора закључено је да наша земља ни о једном од ових питања не чини ништа – од 144 анкетиране државе заузела је 141 место.
И, као закључак, др Гречић наводи:
– У Србији данас не постоји ниједна државна институција која брине о нашим мозговима у свету!
Новости
