Сакривен од очију јавности, простор на више хиљада метара квадратних у центру Београда управо се сређује и ускоро ће у њему бити организоване изложбе Историјског музеја Србије
Зграда на Тргу Николе Пашића у Београду, наспрам Народне скупштине, у којој су били затвори Озне после Другог светског рата, па седиште Централног комитета Партије, потом Музеј револуције и телевизија Јутел, а пре свега тога Аграрна банка, данас је дом Историјског музеја Србије. Међутим, у години у којој навршава пола века постојања (20. фебруара), овај музеј заправо тек почиње свој живот.
Нови директор музеја Мирослав Живковић објашњава за „Политику” како је за свега неколико месеци рашчистио, најпре, тоне шута и смећа из скоро 5.000 метара квадратних простора у срцу престонице и започео обнову велелепног здања – просторију по просторију.
Већ је сређен доњи ниво, око 2.500 квадрата. За само неколико седмица, уместо разбацаних картонских кутија, старих гума и од влаге убуђалих књига, данас се на окреченим зидовима овалних подземних ходника налазе Шејкине слике, као и иконе и репродукције фрески. А на керамичким плочицама – стилски намештај Оље Ивањицки, али и обновљена гарнитура првог директора музеја Едиба Хасанагића. Сваки правац и свака епоха српске историје и културе, добиће овде свој кутак.
Обновљени су и кабинети, унета модерна канцеларијска техника. На горњем нивоу, неколико група радника ударнички приводе крају реконструкцију ексклузивног простора за који многи Београђани деценијама нису ни знали да постоји.
– Није игра речи ако кажем да је највеће благо Музеја, управо овај репрезентативни простор, на корак од Народне скупштине. У априлу ће овде бити отворена изложба о две српске династије, све ће бити урађено по европским и светским стандардима, што подразумева најсавременију климатизацију, такозвано хладно светло, електричне ролетне и још много тога. Кад буде окончано, имаћемо укупно 2.200 метара квадратних изложбеног простора – открива Живковић први пут за јавност тајне зграде на Тргу Николе Пашића 11.
Директор нам показује улазни део здања, Београђанима раније познат као Музеј револуције. Међутим, иза паравана, ко зна када направљених, скривене су много веће просторије, обасјане дневним светлом из великих светларника на плафонима. Предратни луксузни зидови од црвеног мермера прекривени су пластичним канализационим цевима, свуда се виде трагови вандалских оштећења, ломљења и чупања камена. И опет, брдо смећа, хартије, старог метала. Све је сада скупљено на гомиле и спремно за изношење, пре рестаурације унутрашњости велелепног здања.
Кад све буде готово, уместо преграда и паравана, остаће само витки мермерни стубови и заштитне стаклене витрине. У посебном делу биће смештене музејска библиотека и канцеларије, а на галерији ће бити кафе-бар за посетиоце. Примениће се и модерне технологије, па ће осим класичних биће приређиване и виртуелне поставке.
– Нико није знао да и са леве, и са десне, као и са задње стране, постоји сав тај простор. Део по део, рушићемо све преграде, отворити их за грађане и стручну јавност. Београд има овакав бисер, а уопште то и не зна. Прослављајући првих 50 година постојања музеја, желимо да отворимо читав простор. Оријентациона рачуница показује да ће за то бити потребно око два милиона евра, али ћемо добити нешто што ретко ко у Европи има. Ово је наше заборављено благо – објашњава Живковић парадокс да музеј први пут у својој историји добија комплетан простор и захваљује на подршци министру културе Братиславу Петковићу.
Отварајући метална врата депоа дебела скоро метар, у живу ризницу српске историје уводе нас кустос регалија Историјског музеја Андреј Вујиновић и кустос саветник Небојша Дамњановић. Температура је између 18 и 20 степени степени Целзијуса, а влага ваздуха око 60 одсто. Вујиновић с напором подиже тешки поклопац металног саркофага у коме се чува рестаурирани плашт краља Петра Првог.
– Рестаурација је управо завршена. Плашт је био у прилично лошем стању због неадекватног чувања током низа деценија. Не заборавите да је прошао све ратне голготе у Првом и Другом светском рату. Направљен од хермелина, рад је аустријских мајстора, специјално за крунисање 1904. године – казује кустос.
У сивој кутији чува се и круна, коју су Парижани, браћа Фалис, направили истим поводом, 1904, и коју је краљ Петар носио само једном, приликом званичног ступања на српски престо. Круна није израђена од злата, већ од позлаћене бронзе с ручке Карађорђевог топа, а ни „драгуљи” нису прави, већ је реч у уметнички обрађеном стаклу. Упркос томе, историјска вредност ових експоната је непроцењива, а су обе ове регалије провеле су деценије после Другог светског рата у разним подрумима и за њих се готово и није знало. Као, уосталом, и за Историјски музеј Србије и његове тајне.
—————————————————
Споменик Милунки Савић
Директор Живковић жели да се следеће године, када се навршава 100 година од почетка Првог светског рата, на својеврстан начин одужи херојима тог времена.
– Испред улаза у Музеј планирамо да поставимо две скулптуре, висине два и по метра, које би требало да буду заштитни знак Београда. С леве стране споменик Милунки Савић, српској Јованки Орлеанки и најодликованијој жени-борцу Првог светског рата, а здесна споменик незнаном војнику, посвећен свим српским јунацима – открива Живковић.