„Српска листа“ на КИМ помаже асимилацију Срба у „косоваре“

Једна од најважнијих, а прећутаних одредби Бриселског споразума, неуставног документа смртоносног по државност Србије на Косову и Метохији, јесте „интеграција неалбанског становништва“ у, како они кажу „већинско становништво на Косову“. Овај прећутани део споразума у ствари значи асимилацију српског становништва у албанско и његово систематско претапање у нову, вештаку нацију „Косовара“ која управо настаје пред нашим очима. Многи Срби, не само на КиМ, реагују на ту информацију јасним одрицањем и тврдњом да се то „никада неће десити“ несвесни да им управо то одбијање не дозвољава да виде да смо у читаву идеју већ дубоко загазили.

Уосталом, албанизација српског становништвана Косову и Метохији није ни мало нова ствар, и то не ако гледамо кроз историју већ само ако узмемо у обзир период од последњих 20 година и све што је учињено у том периоду до данас кроз низ званичних и личних докумената „статусно неутралних“, што наводно не значи и „независног Косова“, како би Срби и други неалбанци то лакше прихватали.

Корени асимилације јесу дубоки, али су то биле танке и нејаке жиле из којих никада не би могло да израсте дрво нове „косоварске“ нације да није, воћарском терминологијом речено, жестоко прехрањено висококалоричним ђубривом „произведеним“ управо у Београду.

Ако би смо судили по плодовима, „ђубриво“ је изгледа било јако и квалитетно. Наиме, одмах пошто је „стабло“ израсло оформљена је и његова „крошња“ која је донело прве отровне плодове међу којима, иван свих очекивања, истакао Бојан Стаменковић из Косовске Каменице.

Овај дипломирани економиста је 14 година радио као службеник „Царине Косова“ пре него што му је сепаратистички градоначелник Каменице, Ћендрон Кастрати, 2017. године понудио да постане његов заменик.

Кастрати предњачи у интеграцији, а то је нагласио и у својој предизборној кампањи: „главни приоритет усмерен је на окончање етничке сегрегације у просвети“ односно „тежњи уједињавању школа у Каменици“. О чему се друго овде може говорити осим о огољеном облику асимилације Срба, са јасним примесама фашизма, с обзиром да не оставља никакву могућност избора Србима који ту живе?

Иначе, Ћендрона Кастрати је најмлађи од шесторо деце Исе Кастратија, екстремног активисте у редовима албанских сепаратиста још од 60-тих година. Погинуо је као припадник терористичке „ОВК“ 21. априла 1999. године, у сукобу са припадницима МУП-а док је превозио двојицу рањених терориста из Гњилана у њихову „војну болницу“ у Подујеву, те у близини Приштине наишао на патролу која је покушала да га заустави а он одбио да стане. Уследила је пуцњава која није дуго трајала.

Храбрећи рањене пред полазак, забележено је да је Иса између осталог рекао: „твоје ће ране ускоро бити залечене, вратићеш се и протераћемо ову Словенску звер са сваког педља нашег Косова“.

Дакле, оно што је као последње обећање Иса дао својим саборцима, његов син Ћендрон наставља да српроводи у нешто другачијем облику. Захваљујући Стаменковићу, више него успешно.

Зато је баш на његов предлог Стаменковић на седници сепаратистичке општине „Каменица“,6. марта 2017., са 14 гласова „за“, 9 уздржаних и 3 „против“, изабран за заменика „градоначелника“ и уједно за „председника канцеларије за заједнице“, како сепаратисти називају Србе задужене за асимилацију свог народа.

Поред Стаменковића из „Српске листе“ односно маскираног СНС-а, заменик „градоначелника“ је још и Фатон Јакупи, члан „Алијансе за будућност Косова“, странке Рамуша Харадинаја док је Кастрати у то време био члан „Самоопредељења“, најекстремнијег албанског политичког крила на Косову и Метохији.

Ова тројица чине „Дрим тим за терор Срба из Косовске Каменице“, оценио је један од саговорника Магазина Таблоид, додајући да све то омогућавају чврста стега породица Николић – Васић које суверено контролишу симбиозу званичних институција Републике Србије и сепаратистичких структура, која као и свуда на КиМ чини локалну власт надалеко познату по злу.

У једном од интервјуа Ћендрон наводи како су се неки Албанци бунили што је кандидат члан „Српске листе“ (упркос чињеници и свему што је Вучић кроз „Српску листу учинио у корист албанских сепаратиста, они су још увек изразито сумњичави према свему што долази из Београда). Стаменковић је тада демантовао да јесте а да је то тачно, уз смех, сведочи и Ћендрон. Међутим, општински одбор „Српске листе“ из овог места је на дан избора, тим поводом, издао саопштење у коме је истакнуто да су „оба одборника Српске листе гласала „за“ кандидата из својих редова чиме су „показали да је (српска) заједница потпуно јединствена у тој општини“!

У делу о Ћедрону Кастратију, чије су име исписали на албанском што је у српском језику несвакидашње, али не и у њиховој пракси, исказали су свој дубок поданички наклон и почетак успешне асимилације, захваливши се „актуелној власти на показаној политичкој вољи за интеграцију заједница у извршној власти општине“.

Вест о томе су са усхићењем пренели многи албански медији.

Но, и сам Стаменковић је своју захвалност показао на више него отворен начин у изјави за лист „Време“ октобра прошле године, рекавши:

„Градоначелник Кастрати је имао десет година када су му српске снаге убиле оца, који је претходно дванаест година провео у затвору. Па ипак, градоначелник ми је дао сва овлашћења да радим не само на повратку и интеграцији Срба већ и да га у његовом одсуству замењујем на свим пословима везаним за нормално функционисање општине“, изјавио је.

Албанцима се не може веровати јер традиционално гаје склоност ка величању претежно бандита у „хероје“ али у званичној верзији о погибији Исе Кастратија тврде да је он сам убио петорицу „србо-четника“, односно припадника МУП-а Србије. Упркос свему, Стаменковић изражава дубоко разумевање за Ћендрона јер су му „српске снаге убиле оца“.

После избора оваквог заменика, Ћендрон није чекао много да започне са испуњењем обећања о „спајању“ образовних система у албански. Убрзо након тога заједно са Стаменковићем шаље заједничко писмо страним „амбасадама“ и Канцеларији ЕУ на Косову, тражећи финансијска средства за изградњу школе за албанску и српску децу.

„За изградњу истинских међуетничких односа веома је важно фокусирати се на најмлађе“, недвосмислено су поручили.

Курсеви албанског језика, које је још на почетку званично предложио Стаменковић, заживели су јануара ове године уз помоћ,кога друго до – британске амбасаде.

На њима се окупља око 40 људи а иако најављен као двојезични, курс похађају претежно Срби. И ово је била вест која је привукла пажњу како про-сепаратистичких медија на Косову и Метохији, тако и појединих светских. Чудо до сада невиђено, које никоме није успело до једном Србину.

Активности су се не завршавају на томе. Ученици српских школа, Срби и Роми, су на светски дан Рома 8. априла организовали изложбу својих радова. Стаменковић је, уз помоћ других „подобних“ просветних радника, учинио да она буде одржана у Дому културе који носи назив оца Ћендрона Кастратија, „Иса Кастрати“, и на њено отварање довео Ћендрона. То и није могло да изазове запрепашћење колико прошлогодишња додела оброка ученицима у српским школама, у личнојизведби Ћендрона а у присуству Стаменковића, што је већ револтирало и заплашило родитеље и тамошње српско становништво јер је и сама храна била допремљена из албанских кухиња.

Највећи револт до сада изазваће традиционална прослава Васкрса која се одувек одржавала у порти цркве Светог Николе у овом граду а коју је, без имало устезања, Стаменковић просто пренео у Дом културе „Иса Кастрати“.

Ово ће остати жиг срама на његовом образу по коме ће га Срби овог краја памтити. Али њему као да до тога ни мало није стало. Управо супротно, као да жели да ожиљцима издаје, свој образ потпуно да ископа.

На жестоке осуде и згражавање Срба, Стаменковић је одреаговао са приличним самопуздањем називајући своје неситомишљенике лицемерима и кривцима за стање у којем њему није криво баш ни због чега што се дешава а успут самог Ису Кастратија назвао „борцем“.

Тек се бура око тога стишала, за овдашње Србе је уследио нови шок али и обесхрабрење. Још нешто до тада незамисливо, постало је реалност.

Сепаратистичку општину Каменица посетио је Рамуш Харадинај. Иако међу Србима омражен због својих злочина, сусрет са коалиционим партнером Александра Вучића, Рамушем Харадинајем, Стаменковићу је пружио још једну прилику да покаже колико је он оран да ради на асимилацији Срба у ново, „косовско друштво“.

Раздраган и чио, у пратњи Ћендрона и Јакупија, Стаменковић је на Петровдан дочекао Харадинаја који је похвалио Каменицу као „пример добре интеграцје“. Рамуш је током те посете положио цвеће погинулим припадницима терористичке „ОВК“. Срби овог краја тврде да је том догађају присуствовао и Стаменковић.

Ово је изгледа био тежак ударац и за саму „Српску листу“ па се, незванично, и Канцеларија за КиМ оградила од његовог поступка. Вероватно, јер им то не доноси довољно политичких поена јер да су искрени до сада би већ раскинули коалицију са Харадинајем.

„Што се њих тиче нек раде шта хоће, они су га сами предложили и поставили сад нек се и ограђују или не ограђују од њега.

Најжалосније је да тај човек више нема подршку ниједног Србина из Каменице и да се сви стиде што их такав човек представља у тој квази-општини. И то после за Васкрс и све око оних приредби и угњетавања Срба и српске деце, ово му је дно дна.

Да ли је луд или му је алкохол попио мозак, пошто је сваки дан мртав пијан у локланој кафани код Банета Васића, тог некада великог Србина из Двери. Стаменковић му запослио сина као свог асистента у општини и сада не излази из његове кафане. Успут му „одради“ и неки пројекат тако да код њега пије за џ, то јест ништа не плаћа“ каже саговорник Магазина Таблоид. Он додаје да су чак и приликом расподеле пољопривредних машина, сви којима су додељене у тој кафани плаћали „рачун“.

Поред свега, Стаменковић улаже и своје у интеграцију.Његова деца полажу приватни курс албанског језика, због чега су се наводно још раније из „Српске листе“ дистанцирали од њега, нарочито уз курсеве које је оранизовао.

За потребе „мултиетничког“ особља албанског Дома здравља, Стаменковић је преко ноћи у некој од приватних медицинских школа у централној Србији, преквалификовао своју супругу са гинеколошког на општи смер, и пре око месец дана је започела радни однос.

Сепаратистичкој „Агенцији за борбу потив корупције“ Стаменковић је пријавио нешто преко 23.000 личних примања на годишњем нивоу али како је учесник у готово свим пројектима које осмисли, примера ради иако се у медијима хвали како држи часове албанског језика бесплатно, за то прима хонорар од британске амбасаде у износу од 500 евра месечно, затим надлежан је за расподелу помоћи које се врше, као и због услуга које чини сепаратистима (а они умеју да награде)… вероватно су, као и код других „српских политичара“ који активно учествују у издаји КиМ, и ове цифре смешне.

Нема сумње да је Стаменковић све ово прихватио и чини искључиво из личне користи. Али пуцање моралних и етичких окова, простим језиком речено губитак људскости, подстакнут је и охрабрен политиком коју пре свега води званични Београд.

Они могу да се ограде од њега или не али чињеница је, како и наш саговорник примећује, да су га они именовали и омогућили му да на то место дође и да чини све то што чини.

Одсуство било какве кажњивости за најтежа недела према држави, охрабрује нова и још тежа. То свакако не може да умањи било чију кривицу али може да додатно расветли величину издаје коју Александар Вучић спроводи према Косову и Метохији.

Мада ни то није довољно да се она сагледа. Биће потребне децније да се схвати сва погубност а неке ствари су можда и заувек изгубљене у политичкој манифестацији мрачног ума некадашњег квази-националисте који је од Велике Србије свео Косово и Метохију на Заједницу српских општина, па чак ни на томе на инсистира.

Али после свих ових година, где су државне инстиције надлежне да штите Устав, да гоне због кривичних дела која се чине пред свима нама? Да хапсе и процесуирају? То је читав систем који би требало да одржава више хиљада људи.

Како сви они могу да ћуте и све ово немо посматрају? А без тих људи чија је то дужност, у том виру похлепе за влашћу и новцем, народ не може ништа осим да се са нараслим шљамом и отпадом слије у канализацију Вучићеве политике.

Иван максимовић, Таблоид