Српска приватизација или како сравнити индустрију са земљом

Неко може да ради шта хоће, а неко не може да ради ни по закону. У овој реченици могла би се сабрати српска транзиција, а посебно српска приватизација. О успеху приватизације доста говори податак да је свака трећа купопродаја раскинута и да је индустријска производња 2008. године, дакле пре светске економске кризе, била тек на нивоу од 50 одсто индустрије из 1990. године. Ипак, ови уопштени бројеви не показују сву трагедију радника тих предузећа која су често завршила у стечају или ликвидацији или читавих градова у којима су целе индустрије угушене.

Узроци пропасти индустрије могу се видети на конкретним примерима где су углавном у спрези држава и контроверзни бизнисмени остављали стотине и хиљаде породица без примања, а имовину предузећа раскрчмили зарад користи далеко мање него што би имали да су те фирме наставиле да раде.

Борба запослених са контроверзним бизнисменом и државом

Један од градова који је девастиран приватизацијом је Зрењанин, а фармацеутско предузеће Југоремедија је пример како је ипак било могуће да мали акционари – уједно и радници – предузеће поврате из руку тајкуна и поставе га на ноге, али и да се тако нешто у Србији неће толерисати.

На панелу Битни проблеми српске транзиције на примеру Југоремедије и сличних предузећа у организацији Гласила грађанског самоослобађања Република

и Удружења грађана Равноправност-Зрењанин расправљано је шта се десило и шта се и даље дешава са српском индустријом на примеру овог зрењанинског предузећа.

У децембру прошле године проглашен је стечај над овом фабриком на основу потраживања Хипо алпе адриа банке од 1,6 милиона евра. Према речима Здравка Деурића, вође радника и малих акционара који су издејствовали раскид приватизационог уговора са Јовицом Стефановићем Нинијем, и касније директора овог предузећа, стечај је реакција државе на тужбу Југоремедије из априла прошле године против државе због штете нанете у приватизацији са одштетним захтевом од 111 милиона евра од чега би део био уложен у фабрику.

Држава није смела да дозволи да ова тужба угледа светлост дана да не би радници других приватизованих предузећа у Србији тражили исто и зато од априла прошле године до 24. јануара ове године није заказано ниједно рочиште, а чекало се да прогласе стечај над Југоремедијом како би она изгубила право да буде тужилац. Да ствар буде гора, за стечајног судију одређен је човек који је 2000. и 2003. године верификовао незаконите одлуке Стефановића, које смо после оборили. Он је након две године суспензије враћен у суд и сада постављен за стечајног судију Југоремедије. Ми смо поднели захтев за његово изузеће, каже Деурић.

Одмах на првом рочишту 24. јануара по тужби Југоремедије против државе, као што је и очекивано, судија је прогласила да ова компанија нема легитимитет да буде тужилац јер је у стечају. Ипак, она је дозволила предузећима Пенфарм и Луксол фармација које су акционари Југоремедије да преузму тужбу и за 14. март је заказано друго рочиште. Деурић је истакао да се тренутно разматра могућност да Југоремедија тужбу покрене директно пред судом у Стразбуру пошто јој је у Србији одузета та могућност.

Недаће Југоремедије одвијају се у време када је држава прогласила борбу против корупције и истрагу 24 приватизације.

Уместо истраживања како и које институције су омогућиле незаконите приватизације, прешло се на истраге пословања и појединаца. Уопште се не иде на испитивања институција или људи који учествовали у тим приватизацијама као што су Александар Влаховић или Александар Грачанац директор Акцијског фонда или Вида Узелац директорка Централног регистра, депо и клиринг хартија од вредности. Њих нико не дира, они су недодирљиви. Зато је председник Србије Томислав Николић 1. августа прошле године објавио да почиње борба против хапшењем четири радника Југоремедије, напомиње Деурић.

Пет чинова драме о Југоредмедији

Социолог Небојша Попов, уредник Републике која од почетка прати дешавања у Југоремедији, оценио је да се сага о овом предузећу одвија у пет чинова, а драма је при крају иако се не зна какав ће крај бити.

Први чин је продаја фирме 2002. године контроверзном бизнисмену са потерница који је почео узурпацију потпуне власти. У другом чину, радници и мали акционари покрећу отпор и протесте против узурпације, а на то реагује приватно обезбеђење, полиција и жандармерија, радници се отпуштају и хапсе. У трећем чину имамо раскид приватизације и људи се врћају на посао, санирају фирму и обнављају производњу. У четвртом чину фирма подиже кредите и улаже у обнову и проширење производње и отварање нових рандих места. Мали акционари имају 58 одсто власништва, а мањински акционар са 42 одсто је држава која је или пасивна или опструише предузеће. Под притиском државе да се предузеће прода, настаје расцеп у колективу и један део акционара, углавном пензионера, хоће да прода акције пошто-пото. Мали акционари су се понадали да ће формирањем локалне политичке организације Равноправност заштитити своја улагања, а понадали су се и да ће најновија социјалдемократска странка артикулисати интересе радника. Испоставило се да је главна улога те странке била да буде хајкач на гласаче за велике странке. У петом чину наметнута је продаја фирме по сваку цену, а борбени део радника који жели да прода акције улази у кампању против људи који су спасили фирму од Нинија. Следе хапшења Здравка Деурића и Милене Злокас и убрзано кажњавање одузимањем станова. Данас имамо хапшења и најаве нових хапшења као облик задовољавања правде. Људи осећају да су намирени ако су кажњени богати и моћни, објашњава историју Попов. Како ће се све завршити не зна се, а могући расплети су банкрот из стечаја, реорганизација или продаја дела или целе фирме.

Попов указује и да нема одлуке да ли је држава уопште заинтересована за опстанак фармацеутске индустрије, а на примеру Срболека и Југоремедије изгледа да није. Такође, делује и да држава није заинтересована да се измени догма у приватизацији да треба продавати иностраном или домаћем власнику и давати му неограничена права, а при томе одузети сва права радницима и малим акционарима.

Обрачуни са бившом власти и тајкунима не обећавају ништа добро, јер се не види како ће се исправити грешке у приватизацији, напомиње Попов.

Чиме се све држава служи да обесправи мале акционаре показује и доношење закона по коме су мали акционари дужни да уплате по 500 динара да би дали овлашћење свом заступнику на скупштини акционара, а за који Деурић истиче да је донесен због Југоремедије јер 4.470 акционара је морало да уплати 20.000 евра.

Ко преузима тржиште лекова у Србији

Деурић истиче и да држава онемогућава домаће фармацеутске компаније да послују.

Главни производ Југоремедије је лек, а његову цену контролише држава. Претходни министар трговине Душан Петровић 18 месеци није хтео да потпише захтев који је усвојен на Влади да се повећа цена нашег лека. Део сировина за производњу увозимо, а курс расте, а са друге стране цене наших лекова су фиксне и у динарима. Ко под тим условима да улаже у производњу, пита се Деурић и упозорава да се највећи повериоци у Срболеку, Нелт и Делтафарма појављују и у пословању Југоремедије и преузимају цело пословање са лековима у Србији.

Деурић открива и шта се сада дешава у Југоремедији под управом стечајног судије.

Прво што је урадио је да понуди Југоремедију под закуп и то поптуно нетранспарентно, понудама неким компанијама и у Привредној комори Србије. Чак није дао ни оглас у новинама. Ту се сад појављује Делтафарма која нема уопште производњу већ је накупац, а иза које стоји Јединствена Србија. У међувремену се јавила и словачка фирма Имуна која наводно има договор са властима, али томе се жестоко опиру у Зрењанину. И на крају су понуду дали Чеси у сарадњи са Фармацеутским факултетом из Новог Сада који су понудили 600.000 евра месечно за закуп, док су остали понудили око 150.000 евра, али је стечајни управник то одбацио као неозбиљно. У петак истиче понуда, а видећемо да ли ће се дрзнути да дају том Делтафарму, објашњава Деурић.

Југоремедија је у овом тренутку дужна шест милиона евра, рачунајући повериоце и неисплаћених 12 плата радницима. Поређења ради, Галеника дугује 130 милиона евра и држава се свесрдно труди да јој помогне.

Како су се државне институције потрудиле да једнима одмогну, а другима помогну показује и случај са лековима из робних резерви који се чувају у Југоремедији. Деурић објашњава да је неколико дана пре хапшења контактирао начелницу робних резерви са молбом да прода лекове који стоје у њиховом магацину, а којима прети да истекне рок важења и да их замени новим лековима.

Рекла је да не може. Тада је претило и искључење струје и ми их упозорили на то, али су само ћутали. Нови управник је иселио те лекове у фирму Фармалогист и сада је њима дата дозвола да продају те лекове из робних резерви. Ласикс на пример, кога није било а тржишту нису дали да се продаје. Истовремено према одлуци Агенције за лекове која је једина надлежна, само Пенфарма може да продаје антибиотик клиацил, а сада се дозвољава другој фирми да то продаје, прича Деурић.

Слично искуство имали су и у Срболеку. Зоран Гочевић из ове компаније тврди да је Јовица Стефановић без овлашћења продавао лекове из робних резерви. Када су радници обавестили робне резерве о томе нису добили никакав одговор, већ су само дошли да се намире новим лековима.

Једнима се забрањује да легално рад, а другом се дозвољава анархија, да ради шта хоће и мимо закона, закључује Гочевић.

Милош Обрадовић

Балкан магазин