За Србију 2012. година остаће запамћена као једна од најтежих година у последњој деценији. Тек када се виде економски параметри, привредна активност, инфлација, незапосленост и дугови постаје јасно колико су неозбиљне и кратковиде биле изјаве српских политичара 2009. године како је криза наша шанса. После четири године испоставило се да је највећи губитник кризе у Европи управо Србија.
У прошлој години имали смо највећи пад бруто домаћег производа у региону – два одсто, после БиХ највећи буџетски дефицит од 6,7 одсто БДП-а, после Мађарске највећи јавни дуг – преко 60 одсто БДП-а и, са 11 одсто БДП-а, један од три највећа дефицита текућег рачуна у земљама Централне, Источне и Југоисточне Европе, по подацима ММФ-а.
По незапослености смо одмах иза БиХ и Македоније са стопом од близу 25 одсто, а до 2008. године имамо највећи раст незапослености од 11 одсто. Инфлација од 12,2 одсто у прошлој години је међу највећима у Европи, али то ни најновијем гувернеру није сметало да за раст цена разлоге нађе свуда осим у централној банци која је једина надлежна за борбу ротив инфлације.
Према редовном економском извештају о Југоисточној Европи Светске банке, под називом “Од двоструке рецесије до убрзаних реформи”, Србија је од пет посматраних земаља региона које нису ушле у ЕУ, и Косова, имала највећи пад привредне активности од почетка кризе.
Пад БДП-а Србије у 2012. износио је према прелиминарним пројекцијама два одсто, док су друге земље или стагнирале (БиХ и Македонија) или имале раст (Албанија).
У тексту за последњи број Макроекономских анализа и трендова, представник ММФ-а у Србији Богдан Лисоволик истиче да се економија Србије суочава са два фундаментална изазова: спровођењем ефикасне фискалне консолидације како би висок јавни дуг постао одржив и покретање економског раста.
Ови изазови су међусобно повезани: висок јавни дуг тежи да угуши раст, а одсуство раста би временом онемогућило фискалну консолидацију. Србија не сме да одлаже суочавање са оба изазова. Њен јавни дуг, који се тернутно процењује на више од 60 одсто БДП-а након великог раста буџетског дефицита у 2012. приближио се критичним нивоима за земаље у развоју. У исто време, Србија не може да оствари снажан раст још од кризе из 2008. године. Иако фискални изазов и проблем раста нису јединствени за Србију, она постаје забрињавајући „изузетак” у поређењу са земљама Централне, Источне и Југоисточне Европе. За разлику од Србије, већина ових земаља смањила је своје дефиците у периоду 2009-2012, па је тако Србија у 2012. години имала и највећи буџетски дефицит и најмањи економски раст у поређењу са поменутим земљама. Такође, поред Мађарске и Албаније, јавни дуг Србије је међу највећим у земљама овог региона, закључује Лисоволик.
Објашњења за овако лошу годину се своде на ефекте светске економске кризе, оштру зиму, па тешку сушу, али чињеница је и да Србија није једина погођена временским неприликама, нити једина осећа последице светске економске кризе.
У Светској банци кажу да је овај регион посебно погођен рецесијом у Еврозони, пре свега, због велике иностране финансијске зависности.
Жељко Богетић, водећи економиста и координатор Светске банке за Западни Балкан оценио је да овај регион посебно погођен рецесијом у Еврозони, али да су лоше економске резултате криви и хладна зима и сушни летњи месеци који су се одразили на пољопривреду. Он је указао и на слабљење квалитета економске политике што је резултовало растом буџетског дефицита, растом јавног дуга, растом инфлације и падом девизних резерви. Он сматра да би 2013. година требала бити моменат преокрета и да то треба искористити.
Лазар Шестовић, економиста СБ задужен за Србију, истиче да је 2012. најтежа година за Србију у последњих десетак година.
У истој години су се десили избори, одлазак Ју ес стила и други низ фактора који се десио у кратком временском периоду. Тешко да ће се и ове године нешто слично десити и зато смо оптимисти, каже Шестовић.
Поред суше која је смањила пољопривредну производњу за петину, а што је посебан ударац за земљу у којој је удео пољопривредне производње скоро достигао удео индустрије у БДП-у, и светске економске кризе која се очитује у одласку највећег извозника, Ју ес стила, професор на Економском факултету у Београду Љубодраг Савић пребацује и свим претходним владама разградњу и уништење индустрије кроз приватизацију и транзицију да би направили економски модел у коме две трећине БДП-а чине услуге.
Мислили су да неолиберални модел и изградња сектора услуга, као у развијеним земљама, може донети нешто добро. Ипак законитост је да услуге долазе тек на високом нивоу бруто домаћег производа по становнику. Такав модел је гомилао дефиците, а у једном тренутку увоз је био два пута већи од извоза, а 2008. имали смо дефицит платног биланса 12 милијарди долара. Светска економска криза само је показала да је цар го, да имамо доста шопинг молова, банака, осигуравајућих друштава и трговина и да се скоро ништа од тога не може извозити. Једини начин да се заустави раст спољне задужености је да извоз расте брже од увоза. Сада се све наде полажу у Фиат, али треба поштено анализирати допринос те фабрике Србији. Ако већи део делова долази из иностранства, шта онда Србија добија, поготово ако се узме у обзир колико је новца уложила у тај пројекат и колике олакшице је дала. Једина корист је тих 1.000 људи који тамо раде, али нисам сигуран колико су високе плате, напомиње Савић.
Он је прокоментарисао и разне пројекције међународних финансијских институција које указују на раст од око два одсто наредне године.
Немам много лепих речи за те пројекције. Светска банка и ММФ по три пута ревидирају своје пројекције од привредног раста до пада. Ја у томе видим и мало политике да се неки погурају, да се усмере инвестиције… Чак и ако буде раст од два одсто и даље ћемо бити испод нивоа БДП-а из 2008. године. У свету је данас све значајнији параметар изласка из кризе раст запослености уместо раста БДП-а, а видећемо да ли ће се то десити у овој години, сматра Савић.
Неки економисти сумњају и да је привредни пад у 2012. два одсто, а право на основану сумњу дају им и претходне године када је накнадно БДП ревидиран надоле. Тако Млађен Ковачевић каже да не изглеа реално да је пад само два одсто и да би било добро ако није више од четири одсто. Он сматра и да вађење на кризу нема упоришта у чињеницама, јер Србија је у много чему заштићенија од других земаља од спољних утицаја, а опет је била међу најгорим земљама у Европи.
Ми смо у много чему били у бољој ситуацији него Мађарска или Словенија, који су изузетно изложени светској трговини, а ми имамо и висок прилив дознака од чак 10 одсто БДП-а. Приче да је баш нас криза грозно погодила нису баш тачне. Криза је само показала како слабу привреду имамо. У прошлој години, после девет месеци, имали смо нето одлив капитала од чак три милијарде евра из земље, а у последњем тромесечју је то донекле ублажено задуживањем у иностранству. Наш највећи проблем је зависност од иностраног капитала. Србија је без икакве потребе постала наркомански зависна од страног капитала и то само да би враћала дугове. У следећој години требаће нам чак 4,5 милијарде евра само за сервисирање спољног дуга, коментарише Ковачевић.
Њега је запањила и изјава гвернерке НБС Јоргованке Табаковић да ће курс динара бити стабилан у овој години.
Сада је у моди да се хвале како се курс шест месеци није мењао, а у међувремену је повећан дефицит текућег рачуна, преко 2,5 милијарди евра је изашло из земље, инфлација је била 12,2 одсто, а у еврозони два одсто и све то указује да је динар морао да слаби. Све те девизе дошле су по основу задуживања. Такође, сваких 15 дана држава се задужује емисијом обвезница и на тај начин повлачи динаре из банака у буџет и тако утиче да динар јача или бар буде стабилан. А одржавање валутног курса има огромне негативне последице пре свега по извоз и производњу. Швајцарци се жале како им је била лоша зимска туристичка сезона због јаког франка иако је централна банка ограничила јачање њихове валуте. Много има негативних последица јаког динара да се човек запита шта раде ти људи у НБС, пита се овај професор економије, кога власти често зову катастрофичарем, али чије се прогнозе на крају покажу чак и оптимистичнијим од стварности.
На крају, он истиче да је са инфлацијом од 12,2 одсто Србија била једна од земаља са највећим растом цена у Европи, а да НБС није држала курс инфлација би била и 18 до 20 одсто.
Балкан Магазин
