МАЛО је књига које заслужују свој наслов као што је случај са “Српском причом”, одисејом мајора Александра Милошевића, официром Краљевине Југославије и Југословенске војске у отаџбини, устаником и учесником грађанског рата, одметником од победничке власти и на крају, разочараним емигрантом.
Александар Милошевић је поникао у патријархалној шумадијској породици где су држава, ратничка традиција и част биле неприкосновене вредности. Иако је своју јединицу успешно водио у кратком Априлском рату 1941. и није признао капитулацију, отац га је на кућном прагу дочекао прекором.
– Солунац, ратник свих ратова за ослобођење и уједињење одмери ме добро, а поглед је говорио више но његове речи. “Срамота, за три дана упропастисте оно што смо ми са толико мука страдања и жртви створили. Теби није место овде” – сећао се Милошевић очевих речи.
Одмах се придружио официрима окупљеним на Равној гори и почео да припрема устанак у свом Лепеничком округу. Комунисти му се нису допадали, али је војнички дисциплиновано прихватио договор Михаиловића и Броза о заједничкој борби партизана и равногораца против окупатора и колабораната, којима су сматрани недићевци, љотићевци, Пећанчеви “легални” четници и слични. Међутим, вођству КПЈ није се допадало што Милошевић својом харизмом привлачи све више народа равногорцима. Приликом устаничкок митинга, окружио га је одред “савезника” и с упереним оружјем ухапсио с још неколико официра. Њихове борце су разоружали, скидајући им боље комаде одеће и обуће. Уследиле су ликвидације неистомишљеника и одмазде, чиме је почео грађански рат у Шумадији, у коме Милошевић непристрасно бележи злочине и комуниста и равногораца. Професионални војник строго раздваја четнички, герилски начин ратовања од равногорске идеје, од које идеалистички очекује националну револуцију и праведније друштво.
Као поручник у Призрену
Милошевић се од 1943. тешко разочарава у западне савезнике, схватајући да су за њих Срби само топовско месо. Присуствује сцени кад Михаиловићев штаб с енглеским официром за везу Хадсоном слуша Радио Лондон који емитује његове лажне вести у којима не помиње борбе равногораца с Немцима. Хадсон каже да само извршава наређења “своје империје”. Амерички војни емисари, чије су пилоте четници управо спасавали по цену живота, ћуте не желећи да због истине кваре односе с Британцима. Милошевић тад бележи бизарне сцене, кад партизани чикају четнике: “Енглези су сад наши пријатељи”, а то наивно уверење трајало је и у СФРЈ све до грађанских ратова деведесетих. Стари мајор-емигрант тад земљаке у отаџбини упозорава да се чувају “савезника” који се воде искључиво принципом “ко има силу има и право”.
– Силе света неће дозволити окупљање Срба у једну своју државу јер су они на том простору претходница Словена и православља. Највећа је несрећа за нас Србе што се Совјетски Савез распао, па Америка нема противтеже. Страшна игра судбине да закукамо за комунистима у овој ситуацији – записао је почетком деведесетих непоколебљиви антикомуниста Милошевић.
Милошевић (у средини) у Прањанима , на фотографији коју је снимио Иван Попов, брат чувеног Душка Попова
БОСАНСКА ГОЛГОТА
МИЛОШЕВИЋ је једини равногорски високи официр који је детаљно описао босанску голготу, како је називао последњи чин грађанског рата у леденим гудурама. Деморалисани, без савезника, гладни, слабо опремљени и наоружани равногорци су немилосрдно тучени с тла и из ваздуха, из енглеских авиона. Хиљаде људи из Србије, највише тек мобилисани младићи, немилосрдно је побијено, иако им је била обећана милост ако се предају.
Б. Субашић, Новости.рс
