Краљ Александар Обреновић никада није разумео суштину, па тако ни снагу незадовољства српских официра која је била само потакнута његовом “неподобном” женидбом. Још пре венчања, њега је тадашњи председник владе др Владан Ђорђевић на разне начине покушао да одврати од женидбе са удовицом Машин. Једна од мера је била и то, да припрети краљу да официрски кор не одобрава ту одлуку.
Премијеров савет
Зато је Ђорђевић саветовао краља да што пре позове себи официре београдског гарнизона и да их о томе припита, записао је Драгиша Васић, истраживач Мајског преврата. “У оној муци, у којој се налазио да образује нову владу, после оставке др Владановог кабинета, краљ Александар пристаде и поред тога што су га са друге стране одвраћали, наводећи да ће се тиме породити велики неспоразум на штету угледа војске.
Право на верност
Оданост многих српских официра према краљу Александру била је уздрмана и пре његове женидбе, још оног дана када су примили неочекивану наредбу да убију његовог оца Милана уколико на силу покуша да пређе границу и уђе у Србију. Александар, који је своју мајку Наталију једном приликом назвао “нечистом блудницом” а сада оца “нечистом крпом”, постао је владар кога са официрима није могла да веже никаква заклетва, и није више, сматрали су они, имао права да рачуна на њихову верност.
Ову краљеву одлуку саопштио је командант дунавске дивизије ђенерал Илија Ђукнић свима вишим командантима у престоничком гарнизону, па затражи од њих да своје официре припреме за достојан одговор. Команданти бригада и команданти пукова позваше тада своје официре па им изложише налог који су добили. Они им препоручише да на питање краљево одговоре онако како најбоље осећају и како мисле да ће бити у интересу и његово, и војске и народа.
У току истога дана поверљиви састанци беху одржани по свима јединицама гарнизона посебно, и спремљени одговори беху разни, али углавном са једним смислом: да официри остају верни положеној заклетви краљу, док као Срби не могу да одобре његов поступак”.
Али, те исте ноћи, краљу је пошло за руком да образује нову владу, са председником Алексом Јовановићем. На опште изненађење официрског кора, у тој влади се као министар војни појавио човек који је још тог дана био у свему солидаран са расположењем својих другова. То је био ђенералштабни потпуковник Милош Васић, према чијој је белешци нови председник владе саопштио следеће: “Краљ ме прво запита како је у војсци. Одговорим, да је дивизијар саопштио његову наредбу, да сутра у девет часова пре подне дођу господа официри у парадном оделу у Нови двор (данашњи Стари), да краљу по срцу и души кажу, одобравају ли његову женидбу…
Ми, команданти, изгласасмо да се не мешамо у ствар краљеве женидбе, него да останемо у својој војничкој улози. Упознавши краља са овом официрском одлуком, изјавим чуђење да је он могао да нареди да официри узимљу учешће у одобравању или неодобравању његове женидбе. Краљ срдито одговори да није тако наредио, да су његове речи изврнуте, и да ће он ту погрешку сутра исправити пред официрима”. Како је даље писао Алекса Јовановић, краљ је затим понудио Милошу Васићу место министра војног, које је он испрва одбио, али је на крају попустио пред краљевим наговарањем.
“Сутрадан по формирању нове владе, официри, готови са одговором, очекиваху краљево питање у великој сали Новога двора, пред којим се, обавештене већ о циљу њихове посете владаоцу, тискале велике гомиле света”, објашњава Драгиша Васић и наставља: “Када је све спремно било за дочек, маршал двора, по уобичајеном реду, објави краљев долазак. Строга изгледа и гологлав, краљ је ушао енергичним кораком, праћен новим министром војним. Краљ назва Бога официрима, па се одмах окрете министру, који му пружи спремљено Правило службе са текстом официрске заклетве.
Онда јасним гласом прочита текст, и затим изговори ово: – У последње време, а поводом моје одлуке да се оженим изабраницом мога срца, почињу се проносити одвратни гласови да са ја ненормалан. ја вас, господо официри, позивам да такве гласове енергично сузбијете, свесни мога прва да се у моју личну ствар нико не може и не сме да меша. То је зашто сам вас звао и све што сам имао да вам кажем!
Уморан од живота
Иако по годинама још довољно млад да би поново управљао земљом, Милан Обреновић је био уморан за нову борбу, и то још са рођеним сином. Он је оставио да се ствари одвијају својим током. Врло брзо после женидбе Александрове, разболео се и окончао живот у Бечу, 1901. године. Када су после његове смрти српски официри преузели ствар у своје руке, нису размишљали да ће напослетку заправо учинити крај лози свог заштитника.
Запрепашћење и мучну тишину, која потом наста, прекиде један једини усклик: – Живео краљ! То је био артиљеријски пуковник Павле Бошковић, који је, иступивши корак напред, ово узвикнуо. Тада се њему, али тек после, придружише још неколико старијих официра, па се краљ окрете ђенералима, на чијем је челу стајао Јован Мишковић. Он му пружи руку, па то учини још неколицини, и одмах затим, без речи, оним истим енергичним кораком напусти салу.
Остављајући Двор и пролазећи улицом кроз гомиле радозналог света, официри се осећаху осрамоћени. Они су добро знали да је сав онај свет полагао у њих највеће наде и било им је неугодно. Али, док је свет полагао у њих сву наду, и они су је полагали један у другога. Они су је полагали у краља Милана”.
Краљ Милан је својевремено као командант Активне војске улагао искрене напоре да је подигне на европски степен и стандард, и као снажна личност, постао је идол српских официра. Тих дана је био у Карлсбаду на лечењу, где је успут, према споразуму са владом, припремао женидбу свог сина са принцезом од Шаумбург-Липе.
У међувремену је био обавештен о краљевој новој одлуци, али, уместо да одмах крене за Београд и покуша да га одврати, Милан је свратио у Беч да се посаветује, па је тамо и остао. Касније су његови пријатељи причали да је руски двор, који је преко свог отправника послова Павла Борисовича Мансурова подржавао одлуку Александра да се не ожени принцезом са Запада, успео да наговори Беч, и Милану отклони вољу да пође у Србију. Тако пропаде и последња нада српских официра, који су са притајеним одушевљењем очекивали његов повратак.
Млађи дижу глас
Напуштајући Двор у групицама, млађи официри су почели слободније него икада до тада да осуђују држање својих старијих колега. Нису се устезали да напомену како су од њих очекивали одважнији војнички наступ. Називали су их кукавицама, истичући да се од њих ништа и не може очекивати, те да они, млађи, морају да мисле о томе шта у овој срамоти, која није могла да се избегне, ваља чинити. Официр који је у овом нападу на старије другове предњачио, био је пешадијски поручник Драгутин Димитријевић, у историји познат под надимком Апис. Био је то млад и енергичан човек, кога су сматрали извором не само војничких, него и личних врлина.
У понедељак – Српска вартоломејска ноћ (3): Гује у недрима
Вести