У Мајском преврату учествовало је много истакнутих личности из јавног живота Србије. Међу њима су били синови генерала Саве Грујића, београдски трговац Никола Хаџи Тома, иначе шурак двојице истакнутих либерала и обреновићеваца Јована Ристића и Радивоја Милојковића, па Алекса Новаковић, напоредњак и таст Ђорђа Генчића, потом Драгомир Рајовић, такође бивши министри, потпредседник Народне скупштине у време владе Владана Ђорђевића.
Била је то заиста шаролика и позамашна галерија ликова, спремна да уклони свог краља не бирајући средства. Док су кнеза Михаила на исти дан, 29. маја, убили противници, може се рећи да су краља Александра смакле његове десне руке, први сарадници.
САСТАНАК СА КНЕЗОМ
Већ на првом састанку политичара са официрима у јесен 1901. године претресали су се кандидати за упражњени престо. Усвојена је жеља седморице завереника да тај кандидат буде кнез Петар Карађорђевић. Друге “кандидатуре”, а то је био један од великих руских кнежева, као и једног од немачких или аустријских принчева, биле су одбачене. Првој би се успротивила Немачка, а другој Русија. Чинило се да ће усвојени предлог најлакше прихватити и велике силе и народ, као своју, народну династију.
На истом састанку је одлучено и да Никола Хаџи Тома, кнежев школски друг и познати карађорђевићевац, отпутује одмах кнезу Петру и понуди му престо. Београдски трговац се убрзо састао са кнезом на граници Швајцарске и Аустрије, али га је кнез Петар одбио. Није га ни саслушао до краја, него је изјавио да не може више да верује политичким људима. Тек када је чуо да су покрет заиста отпочели млађи официри, предомислио се и дао пристанак. После тога је са кнезом везу одржавао његов рођак Јаша Ненадовић, који је живео у Бечу.
Са пристанком кнеза Карађорђевића Хаџи Тома се одмах вратио у Србију, а официри, охрабрени вестима, наставили су да све живље придобијају своје колеге и да агитују међу њима против краља Александра. Везу између њих и грађанских завереника је из предострожности све до 23. децембра 1901. одржавао само поручник Антоније Антић.
Тог дана, завереници су се први пут састали са Ђорђем Генчићем, бившим министром полиције, у Антићевом стану у Београду. Да не би изазвали сумњу полиције, завереници су дошли пред зграду са свирачима, претварајући се да су у пијаном весељу. Пошто су остали сами, Генчић им је изложио поглед на земљу у кризи, и о личности кнеза Петра. У једном тренутку, потпоручник Никодије Повић изненада поскочи с места и, прекидајући га, рече: “Господине министре, од овога часа разрешавам се заклетве положење Његовом величанству краљу Александру Првом и заклињем се да ћу од сад само ваше заповести извршавати. Тако ми Бог помогао!” – и рукова се са Генчићем.
Као по команди, за њим су учинили исто сви официри осим једног. Био је то инжењеријски поручник Милан Миљковић, који узбуђеног гласа рече да не може пристати на убиство краља, него само на његово протеривање. Мучну забуну је дипломатски отклонио Генчић одајући му признање на поштеној отворености и допусти му да напусти састанак. Остали завереници су се заклели у дату реч. На састанку су међу учесницима подељене улоге, а официри су затражили да Генчић и његове присташе, пошто се атентат изврши, обезбеде образовање коалиционе владе у којој би учествовале све веће странке. И, наравно, да учине све што могу да не би узбунили велике силе.
Поједене заслуге
Антидинастичка струја у Србији оживела је одмах по абдикацији краља Милана 1889. године. Опасност у којој су се нашли Обреновићи одлично је описао у свом дневнику Милан Пироћанац, један од првих српских интелектуалаца са смислом за државну политику: “Данас династија Обреновић виси о животу једног детета и ту је крај. Слика му је материна, још ако му је нарав очева, тешко земљи, али је онда доиста ту крај. Данас нема више готовине од заслуга Обреновића, поједен је и расут новац и имање, а моралне тековине све су упорпашћене. И данас, ако би ко хтео да о династији води правилан рачун, требало би династију скоро поново стварати, стећи јој имање, стећи јој морални утицај, учинити да има и доста, и здравих наследника. Огроман посао.”
Неколико дана касније, Пироћанац је додао: “Опажа се јако да се развија у земљи, а нарочито у Радикалној странци, антидинастичка струја” и навео да је у разговору са Светомиром Николајевићем, универзитетским професором и поверљивим човеком краља Милана, чуо следеће: “Династија Обреновића понизила је земљу, треба земљи когод данас да подигне углед у свету. Тако мисле и многи неутрални.”
Бранио издајника
Колико је краљ Александар био несвестан да ће га издати први сарадници, говори и то да му се у јеку припрема атентата обратио Божа Маршићанин, управник града Београда да поразговарају у вези с оданошћу краљевог ађутанта официра Михаила Наумовића. Наумовић је био уплетен у заверу, и Маршићанин је у то сумњао, а можда је и знао, али пошто је са њим био пријатељ, краљу је само саветовао да га отпусти из службе. Краљ никако није хтео да га послуша, чак се успротивио што му се опањкавају одани људи. Краљица Драга се поводом тога поверила новинару и политичару Пери Тодоровићу: “Кад би глава могла да се скида, краљ би своју главу без бриге поверио Наумовићу… Краљ, да може, метнуо би Наумовића у недра”, говорила је она.
У том правцу су завереници из редова политике и грађана наставили да опрезно испитују мишљење европских сила, најпре две највеће, које су после краљеве женидбе будно пратиле развитак нездравих прилика у Србији, а за чију су судбину, с обзиром на сопствене планове, показивале увек више интересовања него остале, наводи Драгиша Васић и објашњава: “И Русија, која никада није марила за династију Обреновића, и Аустрија, која није престајала да сања о мандату Европе ради завођења реда у земљи вечитих немира и трзавица, очекивале су сваког часа, и радовале се таквом развоју догађаја који би им повољно ишли на руку.
Али, баш у тој њиховој равнодушности за судбину владајуће српске династије, цивилни завереници и налажаху сву повољност момента, под једном врло важном погодбом, да се после преврата, и ако он успе, у земљи одржи потпун мир и поредак, који би једино могли ономогућити свачију интервенцију. Са аустроугарским послаником у Београду и руским амбасадором у Бечу грофом Капнистом разговоре је водио Генчић и они су, углавном, вођени академски. У њима је он предочавао могучност смрти краљеве без наследника престола, па је у том погледу изражавао радозналост за расположење њихових влада. Али су се оба амбасадора ограничили на изјаве: да у томе не могу знати ништа одређено и да само верују у могућност свакојаких изненађења која могу наступити у народу у коме све ври од незадовољства”.
РАДИКАЛИ ПОСМАТРАЈУ
Тако је остало да о расположењу Аустрије и њеним интервенцијама води рачуна Јаша Ненадовић, који је стално живео у њеној престоници и тамо имао везе с виђеним круговима, а о расположењу Русије Генчић, који је у току 1902. често одлазио у Беч да о томе што више сазна од њенога тамошњег амбасадора, напомиње Драгиша Васић. Са решавањем питања о задобијању виђенијих представника политички странака у Србији, како би се после атентата на краља Александра образовала концентрациона или коалициона влада, ишло је лакше него што се очекивало. Обавештени о намери официра, ови представници су је одобравали, мада су неки, као чланови Радикалне странке, избегавали да је активно помажу, не узимајући никаквог учешћа у припремама судбоносног догађаја.
Сутра – Српска вартоломејска ноћ (5): Неми посматрачи
Вести
