Српска влада је мајка за прљаве послове и прање новца

Када се удруже Ивица Тодорић из Хрватске, Андреас Вгенопулос из Грчке и Радомир Живанић из Србије, овдашња власт њихове приватне интересе проглашава јавним и од грађана отима имовину која је запала за око овим тајкунима. Иза свега стоји мистериозна „Марфин Банка” у Србији, чији се прави власник крије иза анонимног рачуна, а о чијем пословању дуже времена истрагу води Европска комисија упркос покушајима овдашњих органа да прикрију све трагове.

У Трећем Рајху је постојао закон по коме Јеврејима и другима који су сматрани државним непријатељима држава сме да одузме имовину и да је затим прода неком приватном лицу. У данашњој Србији нема потребе да се неко труди да постане државни непријатељ како би му била одузета сва имовина. Довољно је да поседује нешто што је за око запало неком тајкуну.

Стечај над Робним кућама „Београд” покренут је 2002. године, а 2007. је предузеће за 360 милиона евра продате „Верано моторсу”. У међувремену је „Верано” власник само 16,92 одсто РКБ-а, док остатак припада грчком друштву „Марфин Инвестмент Гроуп СЕ” (МИГ), односно његовој холандској ћерки – фирми „МИГ Реал Естате (Сербиа) Б.В.” из Амстердама.

МИГ је 2006. купио кипарску „Лаики банку” и спојио је са „Пиреус Банк” из Грчке у „Марфин Популар Банк” (МПБ). Пре него што је МПБ 2013. отишао у стечај основао је у Србији „Марфин банку”.

Кипарска централа МПБ-а је морала да оде у стечај, јер је то изричито тражила Европска комисија како би одобрила кредит за спас грчке економије. Банка је, наиме, била један од мотора кризе, јер ју је директор МИГ-а Андреас Вгенопулос (увелико познати шпекулант који не употребљава увек законите методе рада) користио за сопствено пословање и „прање” пара. МПБ је затим подељена на два дела: здраво друштво које је припојено „Банк оф Цyпрус” и оно које је преузело дугове и ненаплатива потраживања.

Заједно са осталом имовином МПБ-а „Банк оф Цyпрус” је добила и „Марфин банку” у Србији, али је питање да ли је она и данас њен власник. По евиденцији Централног регистра хартија од вредности из Београда, 99 одсто акција српске „Марфин банке” поседује „Ерсте банк”, тачније један њен кастоди рачун.

Кастоди рачун је сличан инвестиционом фонду, односно његови власници су непознати јавности, а банка само управља њиховим парама. Зашто би једна озбиљна светска банка, као што је то „Банк оф Цyпрус”, користила кастоди рачун неке друге банке и тако крила своје власништво над нечим што легално послује? Одговор је једноставан: „Банк оф Цyпрус” више није власник „Марфин банке” у Србији.

Сматра се да је Вгенопулос анонимно преузео „Марфин банку” у Београду, како би преко ње наставио са својим незаконитим пословањем, али да ово покушава да сакрије, јер се у Европској Унији још увек води истрага у вези његовог начина „инвестирања”.

„Марфин Инвестмент Гроуп” и „Марфин банка” у Србији званично нису повезане, али итекако сарађују, посебно када су у питању илегални послови. Директор МИГ-а од његовог оснивања 1998. године је Вгенопулос, о коме је угледни немачки недељник „Шпигел” у марту 2014. писао како је један од најважнијих криваца за грчку финансијску кризу.

Вгенопулос је разним шпекулацијама од МИГ-а направио гиганта који је данас вредан 2,725 милијарди евра. Предосећајући да ће у Грчкој доћи до економског краха, он је благовремено капитал склонио из те земље и у Холандији основао низ ћерки компанија преко којих данас послује. У Србији је за партнера узео себи равног у мешетарењу – Радомира Живанића, власника „Верано моторс” д.о.о. у стечају.

РК „Београд” су имале велики број изузетно вредних објеката када их је преузео „Верано моторс”. Један од њих била је и робна кућа у Суботици, која је одличан пример за то како Вгенопулос и Живанић легализују новац зарађен на илегалан начин.

За поменути објекат је „Марфин банка” дала хипотекарни кредит у вредности од 350 милиона евра, проценивши квадратни метар на невероватних 175.000 евра. Уговор о зајму склопљен је и оверен у Основном суду у Суботици потписом Тамаре Трајковић.

Пошто квадратни метар ни једне једине зграде на свету није толико вредан, очигледно је да права залога за овај кредит није хипотека, већ илегално зарађени новац депонован на неком тајном рачуну који је добијеним кредитом легализован за контролоре из Европске Уније, који већ дуже време покушавају да уђу у траг Вгенопулосовим мешетарењима.

После овог „прања” пара МИГ, односно РК „Београд”, крећу у незапамћену пљачку грађана Србије.

Лајош Чакањ, директор „Винарије Звонко Богдан”, надлежнима у градском већу Суботице подноси идејно решење за уређење простора око поменуте робне куће, позивајући се на стране инвеститоре, односно МИГ. Између осталог, овај пројекат предвиђа и експроприацију неколико објеката у најстрожем центру Суботице како би се, наводно, направио прилазни пут до робне куће.

Тадашњи градоначелник Саша Вучинић даје Влади Републике Србије предлог о експропријацији који Влада прихвата решењем 05 бр 465-8272/2011 донетим 3. новембра 2011.

Објекат РК „Београд” у Суботици постоји већ деценијама и увек је уредно био снабдеван преко постојећег прилаза, који Чакањ „заборавља” да помене у свом идејном пројекту. Разлог за ову „заборавност” је тај што је била предложена и експропријација објекта од 56 квадратних метара у власништву „Винарије” који је, међутим, срушен још 2004. године?!?

Држава, упркос томе, „Винарији” исплаћује накнаду за одузимање фантомског објекта који се, наводно, налази на плацу једва стотинак метара удаљеном од градске куће у Суботици. Колико је тачно плаћено за непостојећи објекат може тренутно само да се нагађа. Да се ради о очигледном отимању велике суме из буџета, види се и по томе што је квадратни метар у оближњем угоститељском објекту „Босс” процењен на чак 13.000 евра.

Са своје стране, РК „Београд”, односно власници овог предузећа Вгенопулос и Живанић, желе да експропријацијом добијени простор припоје свом објекту, који је већ био резервисан за продају Ивици Тодорићу из Хрватске.

Грађани који нису чланови поменуте криминалне групе, а поседују објекте који треба да буду експроприсани, пуким случајем за ово сазнају. Власник једног од тих објеката, Зоран Медић, који не жели да му држава отме имање и исто затим препусти страним и домаћим тајкунима, уз помоћ адвоката Миодрага и Снежане Батинић и удружења „Спас” Управном суду подноси тужбу за поништење поменутог владиног решења. Веће састављено од судија Гордане Сукновић Бојаџија, др Владана Станојева и Сузане Гудураш 17. октобра 2014. доноси пресуду ИИИ-4 У 2734/14 којом Влади Србије налаже да поништи своје решење о експропријацији, јер за исту не постоји никакав јавни интерес.

У Србији су, међутим, приватни интереси појединаца блиских државном врху изнад свега, па и самог суда и закона. Поменута пресуда, иако правноснажна и извршна, до дана данашњег није спроведена, нити отета имовина враћена стварним власницима. Пуномоћници Медића 25. априла 2015. траже од Управног суда у Београду да изврши пресуду суда у Суботици и ништавним огласи решење Владе, као и да новчано казни одговорно лице из Владе које није поступило по пресуди. Управни суд из Београда ћути до данас.

Градски правобранилац Суботице, који заступа град у овом спору, сада је Славица Петровић Дамјанов, која је раније била адвокат и заступала Лајоша Чакања.

Антикорупцијска лига Балкана и удружење „Спас” управо су на овом суботичком примеру Европској комисији показали како се „пере” илегално зарађени новац у Србији. Европски органи и даље спроводе истрагу против МИГ-а и „Марфин банке” у Србији, којом су у међувремену обухваћени и РК „Београд” и „Верано моторс”. Овдашњи органи се, међутим, праве да ништа не знају, јер су им од закона и правде важнији интереси Вгенопулоса, Живанића и Тодорића, пошто од њих имају личну материјалну корист.

Влада Србије се чак оглушила и о захтев за доставу информација од јавног значаја и подносиоцу није одговорила на питање ко плаћа порез за имовину која је отета. јер би се из тога видело да је оно што је проглашено „јавним интересом” у ствари приватни интерес.

А 1. Затирање трагова

„Лаики банк” је основана 1901. на Кипру. Своје прво представништво у Србији отворила је 1997. године, а 2005. преузима овдашњу „Центробанку”. „Марфин Инвестментс Гроуп” 2006. стиче већину акција и преименује банку у „Марфин Популар Банк”. Пошто је 2011. већину акција преузела филијала у Естонији, враћа се старо име „Лаики Банк”. Република Кипар је 2012. преузела 85 одсто акција како би банку спасла банкрота, а 2013. грчки изданак узима име „Цyпрус Популар Банк”.

„Марфин Инвестментс Гроуп” основан је 1998. године под именом „Марфин Финанциал Гроуп С.А.” (садашње име узима 2001.). Државно предузеће “Дубаи Гроуп” из Уједињених Арапских Емирата године 2006. стиче 35 одсто акција МИГ-а и тако постаје доминантни акционар.

“МИГ Реал Естате (Сербиа) Б.В.” је регистрован на адреси Цлауде Дебуссyлаан 24, Амстердам 1082 МД, али ни увек одлично информисани “Блоомберг” није успео да открије ко заправо води ово предузеће. Василеиос Какагиотис је један од директора “Робних кућа Београд” , највероватније постављен од стране већинског власника из Холандије (други директор је Крста Сандић из Београда). По пословном извештају МИГ-а из 2013. године, РКБ има укупно 208.000 квадратних метара пословног простора у 35 локала (од којих је девет у Београду), четири продавнице у Црној Гори, логистичком центру и управној згради у Београду.

Игор Милановић, Таблоид