Нова српска влада имаће приоритетну обавезу да настави убрзано са радовима на траси гасовода “Јужни ток”. Од брзине радова зависиће и целокупна привредна перспектива у наредним деценијама. Уколико ово не буду за озбиљно схватило политичко вођство у Србији, биће то крај њиховог деценијског парадирања празним причама и почетак потпуног слома досадашње државне структуре, банкрот и хаос. Тим поводом, Таблоидов инсајдер направио је краћи преглед досадашњих недоследности српских власти према руској енергетској стратегији на овом делу Балкана.
Генерални директор Србијагаса Душан Бајатовић у мају ће напустити ово јавно предузеће, и вероватно ће прихватити функцију директора компаније Јужни ток. Вест да он одлази обрадовала је његове острашћене непријатеље у у Српској напредној странци, пре свих министарку енергетике Зорану Михајловић. Истина, Михајловићева је радила на томе да он заврши у истражном затвору, због чега је на себе навукла бес руских званичника и довела у питање свој опстанак на месту министра енергетике.
-Ми имамо начина да се обрачунамо са министрима енергетике који стоје на путу наших и ваших енергетских интереса, распитајте се како смо то урадили у земљама у региону, саопштили су представници Русије, у једном неформалном разговору са будућим премијером Србије, Александром Вучићем. Том приликом су му дипломатским речником скренули пажњу да они сматрају да је Михајловићева одговорна за покушај опструкције пројекта “Јужни ток” и додали да они, упркос добрим резултатима СНС, њу не желе у истој у улози у новој Влади.
Али, ни они који Михајловићеву поново гурају у фотељу министра енергетике, и који не желе “Јужни ток”, нису безазлени. Мада је министарка више пута тврдила да она не ради против руских интереса, поготово не против “Јужног тока”, који је и “српски интерес”, Руси јој нису поверовали.
Михајловићева, по свему судећи, није из чистог хира радила против Руса, него, како кажу добро информисани извори у врху руског енергетског менаџмента, по инструкцијама Зорана Кораћа, у јавности познатог као бившег саветника Милорада Додика. О Кораћу, иначе, круже две урбане легенде. Према једној он је резидент ЦИА на Балкану, а према другој, у питању је човек са јаким везама у америчком Стејт департменту. Док је саветовао Додика, овај је водио проамеричку политику. Од када га не саветује, Руси су у Републици Српској купили нафтне компаније, и почели експлоатацију нафте у Семберији.
И без Кораћа, Михајловићева је била утицајна и моћна. Само чињеница да је имала велико Вучићево поверење и одрешене руке за обрачун са СПС кадровима, чинили су је “опасном министарком.” Јуриш на Бајтовића, испоставиће се, није био једноставна мисија. Након пријава које је Михајловићкин тим за борбу против корупције поднео против Бајатовића, она је покушала и да га смени. Позивајући се на формацијску хијерархију.
Руси су, наравно, заобишли министарку, па је председник Управног одбора Гаспрома Алексеј Милер, објаснио Александру Вучићу да је интерес Гаспрома да Душан Бајатовић буде на месту директора Србијагаса. Министаркин тим тада је донео погрешне закључке како је Бајатовић у добрим односима само са Милером. Месецима су водили акцију која се базирала на таквој претпоставци. Онда су сазнали да су Бајатовићеви добри пријатељи Аркадиј и Борис Ротенберг, Путинови добри другови, које је Европска унија међу првима ставила на листу 120 особа којима би могло да буде забрањено путовање у земље чланице, због догађаја у Украјини.
Корени проблема и деобе кланова
Србија нема никакву стратегију за неколико хиљада грађана који се греју искључиво на гас. Већина њих нема ни средстава да на брзину преправе грејне системе и почну да се греју на неки други начин. Министарка Михајловић је у изјавама често истицала да гаса нема ни на видику те да смо Русима дуговали новац, а да га нисмо имали, као и да би ситуација била боља да смо тада имали изграђено гасно складиште. Тврдила је и да су Руси били спремни да гас испоруче директно Србијагасу, а да им ми новац проследимо, када ово јавно предузеће наплати дуговања од потрошача у Србији. Овакво решење Руси би прихватили да су им дате банкарске гаранције, или неке друге гаранције. Испоставило се да наша страна заправо није озбиљно ни покушавала да такво решење спроведе у дело.
Тадашњи директор Србијагаса, Милош Миланковић, направио је договор да се гас уместо директно Србијагасу, прода преко посредничке фирме Југоросгас. Због оваквог договора испоставило се, Србија је годишње гас плаћала неколико десетина милиона евра скупље.
Тек, Бајатовић је ову фирму избацио из посла посредовања за руски гас. Он је у посао посредовања увео другу компанију, о чему су напредњачки медији писали у наставцима током изборне кампање. Ипак једну ствар Михајловићева и други учесници тадашње гасне кризе и спора са Русима до данас нису испричали. Наиме, нико до данас није рекао зашто су Руси одједном прекинули испоруке гаса Србији. Разлог зашто су они то урадили је чињеница да су те године неколико месеци пре кризе у Москву отпутовали Божидар Ђелић и Зоран Ђинђић и захтевали раскид бартер аранжмана.
Ту негде почиње и историјат бахатог односа српских власти према Руској федерацији, и благо речено занемаривања чињеница да нам је Русија од 1990. до данас отписала око 250 милиона долара дуга за гас. Руско-српски бартер аранжман закључио је председник тадашње Владе Мирко Марјановић 1990. године.
Аранжман је омогућавао да Србија добија гас по цени нешто повољнијој од тржишне, док је у Русију извожена роба пољопривредног порекла. Цена робе је обрачунавана у доларској протввредности и на крају године би се сводио рачун. Углавном се дешавало да смо извозили мању вредност од оне коју смо увозили. Дуг би се једноставно преносио у следећу годину, а према Русији је постојала обавеза да га извозом роба ликвидирамо.
Да је ситуација била обрнута, Руси би имали право да дуг измире додатним испорукама гаса, када се укаже потреба за овим енергентом. Тих година Србија је трошила мање гаса, од количина које је увозила за себе. Вишкови руског гаса продавани су већим делом Босни и Македонији. Носилац посла са Русима била је фирма Прогрес. По наговору Ђелића, а Ђелић у складу са инструкцијма страних служби, одлучно раскидају тај споразума са Русима.
Са Русима се тада склапа споразум по коме гас треба да плаћамо доларима, као и све друге државе које послују са Руском федерацијом. Бартер аранжман јесте раскинут, а са испорукама гаса се стало, јер је остало неразјашњено када и како ће Русима бит плаћен до тада нагомилани дуг…
Руска страна је показала стрпљивост и спремност на максималну пословну толеранцију. Проблем је делимично решио ондашњи председник СР Југославије, Војислав Коштуница. Он је отпутовао у Москву са циљем да реши настали проблем дуговања за гас у том тренутку већи од 100 милиона евра.
Руси су добро знали да такозвану политичку елиту Србије у том тренутку чине стотине људи који у интересу Запада раде на кварењу односа Русије и Србије, из тих разлога максимално су изашли у сусрет српским захтевима и велики део дуга је отписа, док је постигнут споразум да се остатак дуга враћа кроз цену редовног увоза гаса. Са Коштуницом су започети и преговори о будућем енергетском споразуму.
Петокотобарске промене за Србији су донеле и хаос на тржишту нафтних деривата, ге је првих месеци уведена потпуна либерализација. Због такве либерализације тада Јавно предузеће, Нафтна индустрија Србије (НИС) је скоро банкротирала.
НАТО државе које су током бомбардовања, наменски више пута гађале НИС-ова постројења, сада су лобирале за политику потпуне либерализације. Таква либерализација не би дозволила НИС-у да се опорави и њен простор на српском тржишту преузеле би западне компаније. Таква врста либерализације била је уствари наставак рата економским средствима и гурање Србије у колонијални положај.
Овај пут Ђинђић, кога је Запад подржавао и истовремено саветовао да повлачи потезе на штету српске привреде, одлучио је да их не послуша. Ђелић, Динкић, Лабус, Новаковић и други заговарали су либерализацију. Ђинђић лично је искористио свој ауторитет у Влади Србије да се изда уредба Владе којом се забрањен увоз нафтних деривата за моторна возила.
Том уредбом свим продавцима горива у Србији остављена је могућност да бензинска и дизел горива купују искључиво од НИС. Овај монопол омогућио је бомбардованом НИС-у да се опорави наредних година, али не и да постане озбиљна компанија.
На путу доброг пословања стајали су алави страначки кадрови који су бесомучно пљачкали ову компанију. Истовремено службеници страних влада, службеници ММФ-а, Светске банке и експерти које је плаћала НИС-ова конкуренција, стално су заговарали да је потребно што пре укинути монопол НИС-а, а потом га и приватизовати. Парадоксално је било то што су кадрови НИС тих година усмеравали милионе евра, на кампање у медијима који су заговарали пропаст ове компаније. Пласиране су лажене информације како су за НИС заинтересовани Шел, Тексако и БП. Када је Влада Србије и званично НИС трансформисала из јавног предузећа у акционарско друштво и на тај начин отворила врата путу у приватизацију као заинтересовани за куповину НИС-а почели су да се појављују МОЛ, ОМВ, ИНА, али и руски Гаспром.
Безбедносни стручњаци Коштницу, који је у то време био премијер Србије, саветовали су га да или не продаје НИС, или да га прода Русима. Коштуница се одлучио за другу опцију, јер су се страначки кадрови укључујући и оне из његове странке показали као лоше решење. На састанку у Москви, Руси су се изјаснили да су спремни да учествују на тендеру за куповину НИС, а онда их је Коштуница изненадио молбом да га купе у директној погодби.
Новац који је тада руска страна била спремна да плати био је далеко већи од оног који је на крају договорен, али тај договор није постигао Коштуница, већ Тадић. Договор је обухватио да Руси осим куповине НИС, кључне руте Јужног тока усмере преко Србије, да нам пруже подршку у Савету безбедности УН по питању Косова и све то је за њих било неспорно. Све то није било разлог да се цена смањује. Били су спремни да плате 1,5 милијарди долара.
Треба подсетити да је тих година и Млађан Динкић имао своју епизодну улогу противљења продаје НИС, Гаспрому директном погодбом истичући на седницама Владе да се и ОМВ, Беџета Пацолија интересује за ту компанију.
Када је дошло до реализације уговора, Динкић је још једном закукурикао, како је цена превише ниска, али руска страна њему и српској влади скренула пажњу, да се то тако не ради.
-Ми у Русији када продамо кола и после неколико дана схватимо да нисмо задовољни ценом, немамо обичај да одемо код купца и да му тражимо још новца. Када једном договоримо цену она је договорена, рекли су тада руски званичници, сматрајући да Динкићево запомагање и не завређује бољи одговор.
Гас између социјалне и тржишне политике
Године лоших искустава са нашим политичарима којима су били битнији резултати на изборима, лична корист и интереси оних који су нас бомбардовали, научили су Русе да са нама играју опрезно. Тако са једне стране имамо искрену руску помоћ у виду повољних буџетских кредита, кредита за железницу и инфраструктуру, али када са нашом државом улазе у партнерски однос Руси су више него опрезни. Ово је и разлог што је једино руско-српска фирма за градњу “Јужног тока” није „фифти-фифти”, као у Бугарској и другим земљама, већ су Руси већински партнер са 51 према 49 одсто.
Многи наши стручњаци из области енергетике (често добро плаћени од ОМВ-а) ово коментаришу као неповољни однос за Србију.
Ипак, пракса показује да су Руси боље газде од страначких кадрова. Први пут од приватизације до данас, у НИС-у се зараде редовно исплаћују, док је фирма после десетак година константног исказивања губитка одједном постала најуспешнија компанија у региону. Руси као да оваквим власничким односом поручују да не желе изненађење са неком новом српском Владом којој ће Европа бити битнија од Србије. Као да се више од нас боје да ће се поново појавити политичка елита спремна да изда народ, пљачка грађене и ратује са Русима за потребе НАТО пакта.
Пословне антируске идеје од којих корист не би имала Србија, али би Руси сигурно имали штету, данас стижу махом из Европске банке за обнову и развој ЕБРД, али и из других институција блиских Европској унији. ЕБРД је у мандату последње владе упорно преко министарке енергетике покушавао да прогура идеју да градњу “Јужног тока”, кроз Србију финансирају они.
У случају да Србија кредит не врати они би са Русима постали сувласници. Шта више, идеја је пласирана на начин да ЕБРД плати сто одсто радова. Све ове предлоге одбила је Руска страна објашњавајући да они имају вишак, а не мањак капитала. Власнички удео од 51 одсто овде се показао више него користан, јер би у противном српски политичари вероватно испунили предлоге ЕБРД-а. На последњем састанку са Дачићем и Вучићем, Руси су саопштили да се добро причувају плана министарке енергетике за реструктуирање Србијагаса. План ће ако буде прихваћен на крају за Србијагас бити кобан.
У јавности је мање познато да је осим плана министарке, влади Србије понуђен план руководства Србијагаса, урађен у сарадњи са Европском комисијом, који такође предвиђа трансформацију ове фирме из јавног предузећа у холдинг компанију. Другим речима и руски и европски представници на нашој сцени, постигли су консензус о томе да Србијагас не треба више да буде државна фирма.
Можда ће, ако неки од планова буде остварен, Србија бити сачувана од чињенице да страначки кадрови гомилају дугове овог јавног предузећа, али ни гас за домаћинства више неће имати социјалну цену.
А 2.
Динкић опструисао уплату руског новаца
Када је НИС продат руском Гаспрому, у Европи и свету беснела је економска криза, покренута на америчком тржишту хартија од вредности. Овдашње банке масовно су повлачиле новац ка матичним централама и њихови биланси постајали су све гори. Влада Србије је тада све наде полагала у Гаспромову уплату новца од продаје НИС-а. Комплетна сума од 400 милиона евра плаћена је одједном, што је тада Србији било преко потребно ради попуњавања буџетских рупа. Ипак, са уплатом се каснило три дана, јер Динкић Русима није давао праве инструкције за плаћање. После три дана, изненада је дао инструкције да се новац уплати на буџетски рачун код Рајфајзен банке чије се име у том тренутку помињало у многим аферама. Одмах по уплати новца, Динкић је пустио дезинформацију да су Руси инсистирали да уплату изврше преко ове банке.
А 2.
Блеф Европске уније
Прошле године, Европска унија је и званично саопштила да ће блокирати градњу Јужног тока на терену своје чланице Бугарске. Испоставило се да политичари уније нису добро размислили пре оваквих изјава, јер су од власника великих европских компанија одмах добили по прстима. Тада им је објашњено да пројекат Јужног тока није само национални пројекат земаља кроз које пролази већ су у њега, као акционари, укључене многобројне компаније из ЕУ, које треба да буду и крајњи корисници руског гаса. Ову причу службеници ЕУ пласирали су на иницијативу америчких лобиста, који сањању да уместо Јужног тока заживи гасовод који би азерјбеџански гасу преко Турске, Бугарске и Албаније лиферовао у ЕУ.
Руси који су са Азербејџаном у одличним односима, ову причу сматрају енергетском бајком. Ипак, министарка енергетике Зорана Михајловић, водила је детаљне разговоре са бугарским колегом о оваквим могућностима.
Инсајдер: Е-8
Таблоид
