У задњих пар недеља добијамо редовна обавештења од наших читалаца из северних српских општина које се граниче са Мађарском о огромном броју миграната тј. правој најезди и навали миграната на те општине због којег долази до све чешћих и већих проблема и сукоба у којима мигранти користе хладно оружје, малтертирају и пљачкају локално становништво редовно им уништавајући и имовину, пал екуће оставе, обијају и разваљују.
Та навала миграната коју тренутно трпе северне општине долази са југа земље где маса миграната поново долази са Косова и Матохије и из Македоније одакле несметано и масовно прелазе српску административну линију и границу. Поставља се питање зашто српска војска и полиција не обезбеде државну границу и буквално је затворе за улазак људи који пре свега код себе немају никаквих личних докумената и исправа где једноставно нормалном конторолом исправа није могуће утврдити и преконторолисати исправност и аутентиност истих.
Српском територијом тренутно се тако крећу десетине хиљада миграната а по сведочењу наших цариника и полицајаца који су нам се јављали огроман број миграната које оне успеју да преконтролишу и прегледају на себи имају велики број ожиљака што је конзистено са повредама до којих долази приликом оружане борбе тј. рата.
Да ли Александар Вучић и његова напредна банда поред трговине оружјем, производње и трговине наркотицима на велико тргује и људима? Да ли ту треба тражити и објашњење веома честих састанака које Александар Вучић има са Александром Сорошем чији је отац Ђерђ главни мецена пребацивања миграната у Европу и да ли Александар Вучић са Сорошима има договоре и уговоре у вези тог мигранстког питања и њиховог кретања преко теритроије Републике Србије? Да ли је шачица бедника у врху власти зарад профита и малог политичког ћара оставила на цедилу народ у Србији да се сам брине о својој безбедности?
Народу Србије неће преостати ништа друго него да поред импотетне полиције и војске преузме бригу о безбедности државне границе и и да преузме и бругу о јавносј безбедности у својим локалним заједницама и да са бандама миграната које тероришу локално становништво изађе како зна и уме на крај. То је иначе и уставна обавеза сваког грађана Србије. Прочитајте у наставку како изгледа најезда миграната на локалу у Сомбору.
Србија данас
Драги суграђани, сви смо сведоци да у назад око 2 недеље све више миграната долази у наш Сомбор, свако вече се могу видети колоне тзв. ”Миграната” како се крећу од аутобуске станице према граду!
Kрећу се градом у већим групама, без контроле, без пратње наше полиције, спавају где год им се свиди, крећу се где год пожеле, тотално су без контроле!
Kао и у већини случајева, све су млади мушкарци, нема жена и деце, искључиво мушкарци у пуној знази и вероватно завршили успешно војну обуку у земљама из којих долазе!
Бележили смо у прошлом периоду да су уништавали људима викендице, кошнице, њиве, крали чамце како би се превезли до суседне Хрватске, неки су у Дунаву и завршили своје путовање.
Најгоре од свега је што се крећу без контроле, знамо сви да им је прихватни центар у Шикари, али има их по целом граду, од Селенче до периферија града, нису смештени у прихватни центар него у један мотел на излазу из града!
Да ли неко зна о чему се ради, одакле их сада поново толико, која граница је попустила, да ли су легално у нашем граду, одакле су дошли, има ли међу њима већ одликованих терориста (верујемо да има) и питање свих питања, када ће да оду одавде, када ћемо опет осећати лепоту Сомбора и бити безбедни у њему?!
Погледајте колика је булумента тих назови ратних избеглица на нашим улицама, шта раде, ништа, једу где хоће, спавају где хоће прљају град како им ћефне, бирају мењачнице понашају се бахато и осионо…. да не дужим… неколико питања: KО СУ ТЕ ОСОБЕ KОЈЕ СУ ОKУПРАЛЕ ОВАЈ ГРАД!? KО ТО ФИНАНСИРА И ИЗ KОЈИХ ИЗВОРА? ДА ЛИ СУ ТЕ ОСОБЕ ЗДРАВЕ? KО ВОДИ РАЧУНА О СИГУРНОСТИ ГРАДА СОМБОРА? И ТАKО ДАЉЕ И ТАKО ДАЉЕ… не узбуђујте се превише, ја то само онако, ПИТАМ.
Читалац Сомбор портала
nije tu ,,vojska,, i ,,policija,, da cuva granice, vec od nas ludog cara i njegove pristalice i da sluzi nato ubice.
nego pripremajte drzalice, pajsere, bejzbolke, sipke gvozdene i budite spremni braniti svoje.
ludi car genocidni, u saradnji sa nato fasistima, jebo ker materu svima, smisljeno dovodi pogane i barbare a sve u skladu sa protokolima sionsih mudraca, iza kojih stoje zveri americke.
Тамо давне, 1972.године служио сам ЈНА, као граничар. Био сам на караули Риђица, иза Сомбора, на мађарској граници. На караули су била два вода, а одржавали смо и објекте карауле Станишић. Командир карауле нам је био Витомир Новаковић, старији водник прве класе. Новаковић, мислим да је био родом из Источне Босне, можда из Вишеграда или тако нешто. Млад, али мало старији од нас, био је непредвидљив и строг; тек због њега или плана обуке и чувања границе режим је био готово физички неиздржив. Један дан смо били на обуци а други на дужности одржавања граничног реона, и тако до задњег дана одслужења! Мислим да се нико није накопао ровова као ја, а био сам задужен пушкомитраљезом! И мој помоћник, неки Ђапић Марко, из Хрватске, надрљао је са мном, као нико од осталих сабораца. Кувар нам је био Микула, сјајан момак и врстан мајстор кулинарског заната. Десетар нам је био смотани Гавро, из Загорја, шуњо и незналица, али у суштини добричина; као да ни сам није знао шта га је снашло и где се налази.
Често је командир карауле с нама играо лопте, и тако – у сред игре он повиче “Узбуна”, а ми га гледамо с неверицом, изненађени. Међутим, онако знојни и задихани, хватамо се опреме и оружја и јуримо на борбени положај у одбрани карауле!
Једног јулског дана, 1972.године, сам сам у обиласку граничног реона. Успут срећем мађарску патролу која је била на одржавању свог дијела граничне линије, с друге стране граничне линије. Поздрависмо се и ја настављам даље, кад … видим да су прелазили на нашу страну, јер су оставили траг кошења или сјече покојег багрема! Одлучим да се неприметно вратим назад и на десетак метара од мене иста слика – два Мађара на нашој страни с косама у руци, а трећи је на њиховој, сједи у коњским колима.
Када сам се појавио, са оружјем на готовс, они су били толико предстрављени да су дрхтали од страха. Мисли су ми радиле “стотину на сат”. Јер, шта да радим питао сам се. Караула је била подалеко, а ја сам; како да их водим, као заробљенике?! Магновито одлучујем – пошто сам изазвао погранични инцидент, одлучујем: узимам и сјекиру, коју ћу као доказ донети на караулу, а њих остављам да се пресаберу шта их је изненада и неочекивано снашло! Повлачим се како сам и дошао, без грешке у тактици; или сам бар тако замишљао.
Два-три сата после инцидента поново сам на граници, али овај пут додатно “наоружан” са сјекиром и са командиром Новаковићем, и комадантом сомборског реона, неким пуковником коме се не сећам имена, мислим Топићем, али нисам сигуран. С мађарске стране је тумач, два официра и три војака који су били на одржавању реона. После размјене описа инцидента ја сам сјекиру предао мађарском официру који ме је поздравио и, уз осмех, пружио руку!
Тако се некада чувала граница! Моји другари Тома Баришић, Марко Ђапић, Мирослав Миленковић и остали чували су границу озбиљно и са поносом. И данас бих, у седамдесетој, био спреман да станем на граничну линију. Исто као некад…
Ово данас што се дешава, у Сомбору, у Србији – то је чисти јавашлук и очита брука. У питању је класична неодговорност и издаја.
У српској историји већег велеиздајника од Вучића било није а тешко да ће икад и бити. Народ треба да се организује и ту банду доведе “познанију права”, јер смо у тоталном расулу, безнађу, анархији.
Одличан коментар – то је то: раде на разарању Србије
@ Суверена
Због тога што Ти се допао мој коментар, следи наставак, на исту тему:
Сетио сам се да је комадант Сомборске пограничне области био Петар(?) Војводић, пуковник! На мене, тада младог војника, није оставио повољан утисак. Ево због чега: ми смо на караули Риђица држали две-три прасилице, хранили смо свиње. Таман их отхранимо, у тежино око 30 кг, дође заставник из сомборске касарне са пајташима и одвезу их! То смо им много замерили. Није нам преостајало ништа друго него да се организујемо и себи купимо прасе на оближњем салашу!
Други моменат где се показао “танак” био је гранични инцидент у моме случају. Сва законска регулатива била је на мојој страни. Могао сам, чак, ону двојицу Мађара и да убијем, у случају опирања, или моје угрожености. Међутим, када сам видео како се тресу ја сам одустао и “победнички” се повукао са трофејом – с(ј)екиром! Када се наша делегација састала са Мађарском, пуковник Војводић ми је рекао, отприлике следеће: “Само да ниси окретао пушку према Мађарској, наградио бих те са 30 дана одсуства”!? Нисам био у прилици да му опонирам, више из ината и поноса, него што сам се бојао његовог ауторитета.
И код храњења свиња има једна анегдота, заправо “инцидент”, опет везан за моју маленкост! Свиње смо хранили остатком од наших оброка, али то није било довољно. Међутим ту је било Пољопривредно добро “Алекса Шантић”, са непрегледно засејаним кукурузом. Уместо да лепо пита људе у Комбинату, за 100-200 кг кукуруза, командир се одлучио на “ноћну операцију”. Ја сам одбио да идем! Добро, рекао ми је Новаковић, ићи ће Нишлија (Аврамовић или Абрамовић) а ти ћеш га заменити на стражи!
У неко доба ноћи долазе “оперативци” а ја тек преузео стражу. Након истовара кукуруза командир оде за Станишић, бициклом. Међутим, желећи да ме провери, он се вратио и прилази караули с друге стране! Ноћ је, тишина. Чујем ја као “крцкање” (ломљење) гранчица али мислим да је нека животиња; пас луталица или слично. Звук лома гранчица се опет чује и ја, не баш по правилу службе, убацим метак у “паповку”, али намерно сам хтео да се чује карактеристичан звук убацивања метка. Шклоц! Из удаљености, од око двадесетак метара, гласно се јави командир: “Ја сам, Јанковићу”!
Поред наведених имена, у првом јављању, сећам се још понеких другара: Рамуша Матеуша, Словенца; Жике Војводића, београдског мангупа, Милиновића из Подравске Слатине; Миле Бућана из Далмације… Најбољи другар ми је био Мирослав Миленковић, мислим да је из Великог Лаола, ако нисам шта побркао у сећању! Често смо били заједно у патроли. Искрен, али необично физички јак, у њега сам имао највише поверења.
Ја сам, поред свих уобичајених обавеза био и караулски ћато, редован сарадник листа “Граничар” од кога сам добијао скромни хонорар, и награђивани читалац “Фронта”, исто тако војничког часописа од кога сам добио награду, књигу “Колона и видици”, аутора Радоње Вешовића!
Те, 1972.године, жестоко се повампирио хрватски усташлук; Туђман, Савка и компанија. Бравар сазива седницу СКЈ и из Карађорђева шаље писмо, свим партијским организацијама. Нисмо ни слутили на могући распад Југославије, заправо нисмо знали ни свјесни били шта се “иза брда ваља”!
Ево сада, под дане старе, видим на спопствене очи како нам руше и Србију. Не само да је душмани черупају већ и сопствени председник, једна невиђена будалетина која нас са својим битангама води у суноврат, у пут без повратка, у нестајање.
Можда ће неко од мојих караулских другара ово да прочита, или ће им неко пренети; свеједно, ја их све топло поздрављам, као и посетиоце и уредништво Србијаданас.