СВЕ је почело у Ливници у Крагујевцу. Отварање Војне фабрике је означило почетак српске индустрије. Данас, тачно 160 година касније, држава тражи начин да покрене донедавно највећег извозника, Железару Смедерево, из буџета плаћа доприносе и плате за запослене у фабрикама које је лоше или уопште није успела да прода и истовремено најављује реиндустријализацију земље. Нови почетак српска индустрија дочекује на нивоу из – 1970. године и са свега 39 одсто вредности производње из 1998. године.
У односу на период од пре 15 година, исти резултат бележе прехрамбена индустрија и производња намештаја. За петину више производимо целулозе, папира, производа од гуме и пластике и металног прибора. С друге стране, правимо три пута више цигарета и два пута више моторних возила и приколица. Али ни у један дом у Србији више не може да уђе домаћи радио или телевизор, а ретко која кућа или канцеларија може да набави домаћи рачунар. Кројимо свега десети део одеће и петину коже…
КРИВЦИ
ПОЈЕДИНИ економисти кажу да је све кренуло низбрдо баш у „златно“ доба раста индустрије. Он је заустављен осамдесетих година великом дужничком кризом која је стабилизована рестриктивним мерама. „Крив“ је и мањи прилив кредита, али и мања тражња. А онда је дошла приватизација, либерализација тржишта, прецењен динар.
– У индустрији је 75 одсто радника у приватизованим предузећима остало без посла – показују резултати истраживања „Ефекти приватизације у Србији“ које је урадио Социо-економски савет. – Доведено је око 20 одсто нових радника, тако да је укупан број радника преполовљен. Трећина предузећа је неуспешно приватизована и враћена у државно власништво.
ПРОДАЈА
ПРОМЕНА власништва коштала је много текстилну индустрију. У најбоље дане у тадашњој Југославији је шило и кројило 118.647 запослених. Данас их је скоро четири пута мање – око 31.000.
– До великог пада текстилне индустрије је дошло пре свега због неквалитетно одрађене приватизације – сматра Весна Васиљевић, из Привредне коморе Србије. – Водили су је људи који се никада овим послом нису бавили, па нису ни знали, ни могли да траже адекватне стратешке партнере, који су се, тврдим да се знало како, могли наћи. Пословање текстилаца озбиљно угрожава сива економија. На тржиште Србије, према проценама, годишње нелегално уђе текстилна роба са истока вредна неколико милиона долара.
Држава је тренутно надлежна за укупно 175 фирми у реструктурирању и око 55.000 радника запослених у њима. Око 13.000 њих је запослено у 38 предузећа из металског и електро сектора. Држава планира да процес реструктурирања оконча 30. јуна 2014, а за многе ће то бити и коначни „катанац“.
– Предузећа која имају производ треба да добију подршку државе да се опораве и изађу на тржишта на којима имају шансу – сматра Љубиша Обрадовић, из ПКС. – И ИМТ и ИМР имају тржиште. Предузећа која су годинама у дубиози морају да оду у стечај или ликвидацију или да им држава обезбеди бенефицију да производе нешто што је држави потребно. Велики проблем ових фирми су биле блокаде због потраживања бивших радника, али су синдикати углавном успели да договоре одлагање наплате. То свакако треба да се реши на вишем нивоу. Мислим да би требало да се одрекну затезних камата. Оне су највећи проблем српске привреде. Затезне камате које обрачунава и држава, привреда и банкари.
ИЗНОВА
ПОНОВНО покретање индустрије план је државе. Национални савет за привредни опоравак на последњој седници је формирао радну групу која ће проучити тренутно стање, одредити приоритете и утврдити има ли извора за нови инвестициони циклус.
– Реиндустрализација је неопходна, јер индустрија мобилише радну снагу са средњом стручном спремом, раднике и технолошке инжењере – објашњава Мирослав Здравковић, уредник „Макроекономије“. – Први су масовно остали без посла, а други су већином отишли у иностранство, уколико нису прешли у таксисте и слична занимања. Немамо море. Значи, треба нам да се реиндустријализујемо ради веће запослености становништва и ради прекида процеса одлива техничког, високообразованог дела становништва.
Влада каже да нам је неопходна хитна реиндустријализација којом би се оживели постојећи привредни капацитети, пре свега у енергетском сектору, аграру и развоју информационих технологија. Здравковић поручује да би Влада требало да ствара стабилан амбијент за пословање свих фирми.
– „Фијат“ је почео озбиљно да ради, и то утиче веома повољно на податке о укупној вредности извоза и индустријској производњи – каже Здравковић. – Чинио је то и „Ју-Ес стил“, али је „лепота података“ плаћена при његовом уласку, раду са ниском ценом електричне енергије, и приликом одласка кроз преузимање његових дугова. Сектор информационих технологија се развијао по „кинеским стопама раста“ управо зато што ниједну од претходних влада није интересовао. Што се тиче пољопривреде и енергетике, то су стратешке области, али не за поклањање странцима земље или електричне енергије, већ због њиховог стабилног обима производње упркос ратовима, санкцијама и реформама.
ТЕМЕЉИ
ЈЕДАН од предуслова развоја српске индустрије је образовање стручњака. Годинама уназад Србију напуштају инжењери електротехнике и машинства.
– Морамо да имамо своју индустрију. Она упошљава људе, али то нису физички радници. Тражи се образован кадар – каже професор Бранко Ковачевић, декан Електротехничког факултета. – Морамо да образујемо људе који ће да креирају високе технологије, али и оне који ће да их користе. Без велике индустрије нема развоја ни малих предузећа која је опслужују. Чини ми се да се сада први пут озбиљно помиње и планира реиндустријализација. Верујем да је то добар почетак.
КОЛИКО ЈЕ ОСТАЛО
У ОДНОСУ на 2001. годину, у прерађивачкој индустрији Србије данас ради мање од половине радника. Највећи пад је заблежен у области производње текстила. Од некадашњих 33.000 запослених, сада је ангажовано око 18 одсто. Трећина од око 4.000 запослених у производњи дуванских производа и даље ради. Одевне предмете производи око 35 одсто некадашњих 57.000 радника.
Новости
