Министарство финансија и економије објавило је суморне макроекономске показатеље за први квартал 2013. године, који имплицирају веома лошу слику јавних финансија Србије, односно убедљиво најлошије стање од почетка светске и домаће економске кризе. Посебно је алармантан дефицит српског буџета који у прва четири месеца износи рекордних 75,9 милијарди динара.[1] То практично значи да ће, уколико се овај тренд јавне потрошње настави до краја године, минус у државној каси потенцијално достићи 227 милијарди динара. Зашто је то алармантно? Због тога што би у том случају мањак у српском трезору био 1,75 пута већи од очекиваног или у односу на 121,9 милијарди био би већи за чак 105 милијарди динара. Шта у том случају радити од могуће три опције? Штампати новац, продати неки од преосталих виталних државних ресурса или се пак задужити на домаћем или међународном финансијском тржишту? Свака од понуђених опција је, краткорочно и дугорочно посматрано, подједнако фатална по српску привреду, становништво и будуће нараштаје.

Јоргованка Табаковић, гувернерка Народне банке Србије и функционерка Српске напредне странке, дала је својевремено јавности обећање да штампања новца неће бити. „Даћу обећање које ћу сигурно испунити – неће бити штампања новца“, рекла је гувернерка прошле године, нешто више од месец дана пошто је изабрана на ту функцију.[2]Уколико гувенерка буде истрајна и доследна у свом обећању, Србији за крпљење буџетске рупе једино преостају друге две опције: продаја имовине или ново задуживање. Већ се „шушка“ да би Влада Србије ускоро могла да огласи продају најпрофитабилније фирме у државном власништву – „Телекома Србија“. За сада премијер Ивица Дачић каже да „не постоје заинтересоване фирме да се тај процес започне“, али да након неуспешних покушаја продаје те компаније „треба направити добар аранжман, сагледати да ли је могуће наћи купца или стратешког партнера чија би понуда била адекватна“.[3]

Трећа опција-задуживање на домаћем или међународном финансијском тржишту-делује најреалније, имајући у виду да је већ опробана у протекле четири године од стране предходне Владе. Подсећања ради, предходна Влада премијера Мирка Цветковића је „пожар у трезору“ гасила искључиво новцем кредитора. Тако је за четири године владавине Цветковићев кабинет Србију задужио за 7,2 милијарде евра, чиме је јавни дуг повећан на 16,9 милијарди евра. Зашто је то морало тако да буде, најбоље је описао српски економиста Млађан Ковачевић. „Ко зна шта се све финансирало преко државне касе. Пред изборе је све експлодирало. Видите да су странке трошиле превише, ДС не може да врати кредите, али ни други нису били бољи. Био је принцип-узми све што ти живот пружа, само да искористимо државни новац да останемо на власти, а после није битно шта ће бити“, објаснио је Ковачевић.[4] Цветковићеву владавину посебно је обележило задуживање путем емитовања хартија од вредности на домаћем и европском тржишту, а што сасвим извесно постаје најомиљенији и најрбржи вид задуживања актуелне власти у Србији.[5]

Да нова Влада Србије, која је формирана у августу 2012. године, практични ништа није променила на макроекономском плану државе, односно у вођењу јавних финансија, говоре одређени индикатори.Наиме, за 250 дана мандата нове Владе јавни дуг државе је повећан за 3,9 милијарди евра, што представља дневно задужење од 15,6 милиона евра. То практично значи да је ранија власт државу задуживала 53 евро у секунди, док нова власт државу задужује троструко више – 181 евро у секунди.[6] Ово гесло „задужујемо се да би се раздуживали“ довело је до тога да јавни дуг на крају марта месеца износи 19,3 милиона евра. Еминентни економисти су дошли до веома просте и једноставне рачунице: уколико би актуелна Влада Србије трајала 1.470 дана, и наставила да се задужује истим темпом, јавни дуг би био повећан за 23 милијарде евра, на износ од 38,5 милијарди евра на истеку мандата.[7] Исти стручњаци су дошли до рачунице да би за 19,3 милиона евра јавног дуга Србија могла да са по 10.000 евра субвенционише отварање 1.938.790 нових радних места.

Фактор који убедљиво највише „убија“ текућу ликвидност државе јесу месечно издаци за отплату камата које Србија плаћа својим кредиторима на раније кредите који су доспели на наплату. Према званичним подацима Министарства финансија и економије, евидентирани издаци за отплату камата у првом кварталу ове године износе 33,9 милијарди динара.[8] То значи да ће до краја године издаци по овом основу бити најмање 100 милијарди динара. Колики је то баласт за наш буџет показују издаци и њихов тренд убрзаног раста из ранијих година: 13,8 милијарди (2008); 20 милијарди (2009); 30,1 милијарди (2010); 40,3 милијарди (2011) и 63,1 милијарди (2012). Због астрономских издатака за камате кредитора, највећу штету трпе потенцијали покретачи српске економије-привреда и пољопривреда. Примера ради, однос издатака за субвенције, наспрам издацима за камате у 2008. години био је 13,8:49,3 милијарде, да би 2012. године тај однос био 63,1:86,5 милијарди. У првом кварталу ове године трошак отплате камата био је 33,9 милијарди, а трошак субвенција свега 19,1 милијадри динара. Инвестициона, тј. капитална улагања државе у прошлој години износила су 34,4 милијарде, а у првом кварталу ове године свега 5,5 милијарди.

Поред свих алармантних макроекономских индикатора Министарство финансија и економије 6. маја ове године издаје саопштење за јавност запањујуће садржине са насловом: „Снажан раст извоза и почетак опоравка српске индустрије“. У саопштењу се наводи да је у првом тромесечју ове године Србија забележила раст индустријске производње и бруто друштвеног производа од 1,9 одсто чиме је српска економија и „формално изашла из рецесије“.[9] Овај оптимизам базиран је (претежно) на мартовском извозу у вредности од 857 милиона евра, што је директна последица извоза новог модела аутомобила из српско-италијанске компаније Фиат аутомобили Србија. Оптимистична очекивања су да ће Србија по том основу до краја године остварити приходе од две милијарде евра. Упркос свему, две недеље касније, министар финансија Млађан Динкић је поручио да ће, због високо буџетског дефицита, Влади Србије предложити програм мера буџетске штедње од око 32 милијарде динара. „Морају да се смање расходи, а с друге стране морамо да направимо једну равнотежу између мера штедње и потребе за развојем, јер Србија се налази у тешкој економској ситуацији“, рекао је Динкић.[10]

Како и са чијим новцем ће Србија привидно закрпити буџетску рупу до крај 2013. године и тако привремено одложити општу финансијску агонију, још увек се не зна, али за сада је извесно да ће по том питању бити незаобилазан ангажман са Међународним монетарним фондом (ММФ). Делегација Фонда која је боравила у Београду, у разговорима са Ивицим Дачићем и другим представницима државе изнела је своје услове, односно препоруке за штедњу.[11] Како је речено из Владе Србије, са том институцијом неће бити вођени разговори на тему новог аранжмана све до јесени, када ће иначе стање српских јавних финансија бити још алармантније. Један од кључних услова за нови аранжман Србије и ММФ-а биће исти они услови који су одложени пре годину дана, а то су изузетно болне и непопуларне, тзв. структурне реформе. Суштина тих реформи огледа се у томе што ће се терет колапси националне економије сломити преко грбаче радника и пензионера, а не преко леђа оних који имају највише-представника крупног капитала. Њих, њихове пословне планове, дуговања и неплаћене пореске обавезе ипак треба чувати за предстојећи изборни циклус који се у Србији веома брзо очекује.