Бездушна српска НАТО стока са Ташмајдана уклонила бисту Милице Ракић да њен лик не вређа представнике НАТО и ЕУ који долазе у посету Србији!

ПОКРЕТ за развој Батајнице и Општина Земун отвориће 6. септембра у насељу Економија спомен-чесму у знак сећања на дечије жртве НАТО бомбардовања 1999. године. На споменику ће бити бронзани лик девојчице Милице Ракић, коју је у Батајници пре петнаест година убила НАТО бомба. Она је постала симбол страдања током агресије на Србију и Црну Гору.

Сагласност за постављање лика мале Милице на спомен-чесми дао је њен отац Жарко Ракић, мајстор у Индустрији прецизне механике из Батајнице. Скроман човек, са чврстим радничким рукама, каже да је разочаран људима и животом.

– Мене и моју породицу многи су, позивајући се на нашу Милицу, злоупотребили – прича Жарко. – Почели смо да избегавамо сваки разговор о погибији наше ћеркице и акције одавања почасти њеној жртви. Дао сам сагласност за овај споменик јер су ме људи из Покрета за развој Батајнице уверили да им је намера часна и да желе да се јавно захвале малишанима који су недужни страдали да би нама било боље. А да ли нам је боље, то је питање.

Његову трогодишњу ћерку Милицу усмртили су гелери НАТО бомбе 17. априла 1999. године док је седела на ноши. На фасади породичне куће Ракића у Улици Димитрија Лазаревића Раше број 8 и даље стоје видљива оштећења од пројектила.

– Нисам желео да крпим рупе и да поправљам кућу – каже Жарко Ракић. – Нека стоји као споменик НАТО агресије на моју породицу!

У кући данас Жарко живи са супругом Душицом и двоје деце – сином Алексом, мајстором кухиње у једном ресторану, и ћерком Анђелом, ученицом и одбојкашицом. На зиду велике собе стоји мала позлаћена икона са Миличиним ликом.

СПОМЕН
МАЛЕНОЈ Милици Ракић су у Батајници посвећени парк код сеоске цркве, спортски центар и улица у којој се налази кућа др Војислава Шешеља. Општина Земун има хуманитарни фонд, који носи њено име. У требињском манастиру Тврдош стоји позлаћена икона, специјално урађена поводом канонизације Милице Ракић за свеца СПЦ. – Мени је најдраже поштовање људи, који су непосредно после смрти наше ћерке својим тек рођеним девојчицама давали име Милица – наводи Жарко Ракић.

– Да је Милица жива данас би имала 18 година. И вероватно би је било срамота шта нам се све дешавало – прича отац и нервозно трља руке.

Трпели су велика разочарања.

– Годину дана пошто је НАТО убио наше дете неко ме је пријавио општинским властима да сам нелегално подигао кућу и гаражу у свом дворишту – наставља Жарко. – Власт је дошла са багером да их руши. Моји пријатељи су хтели то да спрече. Претили су да ће да окупе хиљаду људи да протестују. Један комуналац је, када је чуо да је ту погинула Милица, рекао: „Људи, ја нећу да рушим ову породицу!“ Нисам се бунио, моја гаража је срушена, а около стоје многе нелегално подигнуте куће и гараже.

Друго разочарање је, каже, стигло када је у Батајници организован традиционални фудбалски турнир, под именом Милице Ракић. Жарко, леворуки мајстор механике и фудбалско лево крило, био је задовољан идејом и дао је сагласност да се користи име његове ћерке, али се покајао.

– Турнир се играо сваког 15. септембра – прича Миличин отац. – Док су га организовали моји пријатељи све се одвијало у спортском духу. Када су, касније, други људи преузели организацију турнира, настао је хаос. Људи су ме запиткивали да ли сам одговоран за туче и намештање утакмица. Да се не бих срамотио престао сам да долазим на турнир, а потом сам им забранио коришћење имена моје Милице.

На лицу му се види да пати. Стрепи од помињања имена његове ћеркице у некој лошој причи.

Жарко је рођен 1956. године у селу Колунић код Босанског Петровца. У Београд је дошао седамдесетих и запослио се у Индустрији прецизне механике, у којој и данас ради. Оженио се Душицом са Бежаније 1989. године, која је, такође, једно време радила у истој фирми, али је остала без посла. Жарко је мајстор за системе „бош“, на, како каже, „сељачким програмима“ производње делова за старе тракторе и камионе из осамдесетих година.
– У фабрици нас је остало свега 300 радника и не добијамо плату већ шест месеци – описује муке глава породице Ракић. – Немамо топли оброк, ни маркицу за превоз. Натерани смо да се шверцујемо у градском саобраћају. Из фабрике сам узео потврду да нисам примио плату и показујем је контролорима. Већина њих прихвата моје оправдање зашто немам карту. Кад сазнају ко сам кажу: „Зар је могуће да такав човек нема од чега да живи?“ А кад контролор не прихвати моје извињење, изађем из аутобуса и идем пешице.
Рат у бившој Југославији унесрећио је фамилију Ракић. Поред мале Милице, погинуо је и Жарков брат Здравко. Био је специјалац српске полиције. Чувао је, својевремено, професора Јову Рашковића. Погинуо је на реци Сани, а 11 година није му се знало гробно место. Стара кућа у родном селу Колунић је изгорела у ратним дејствима. Срећом, грађена је од камена, па није срушена. У њој је 2007. године умро Жарков отац Раде, а потом 2013. и његова мајка.

– Никада нисам тражио, али ни држава ми никада није понудила социјалну или неку другу помоћ због страдање нашег детета у рату – говори нам Жарко Ракић. – Желео сам да тужим НАТО због убиства моје Милице, али ми је тадашњи министар спољних послова Вук Драшковић то забранио. Од тада не причам јавно о погибији наше Милице. Излазимо сваког 17. априла на гробље да обиђемо наше дете и потом настављамо да живимо. Колико-толико нормално.

СКЛОЊЕНА БИСТА СА ТАШМАЈДАНА

У ТаШмајданском парку у Београду, у склопу споменика страдалој деци, постојала је биста Милице Ракић, али је склоњена. Споменик су подигле „Вечерње новости“, уз помоћ читлаца. А ђаци основних школа у Србији су, на конкурсу, одабрали поруку за постамент: „Били смо само деца!“ Споменик стоји, али је биста склоњена.

– Склоњена је да њен лик не вређа представнике НАТО и ЕУ који долазе у посету Србији – сматра Жарко.

Новости