Српске партије – играчке у рукама САД

Борис АЛЕКСИЋ | 13.10.2012

Србија је по много чему рекордер, па се тако и по броју политичких странака налази у светском врху. У актуелном сазиву републичког парламента делује чак 45 партија, или девет више у односу на представничко тело Индије која има 1,21 милијарду становника.¹ Међутим, грађани Србије имају све више потешкоћа да разликују програме и поготово идеологије постојећих партија. Разлога за то има пуно, али је најважнији, уједно и најпогубнији по будућност српске нације. Брижљиво скривана чињеница нам говори о томе да странци већ дуже време контролишу кадровску политику, организацију, програме и идеологије највећих политичких странака. Сједињене државе су толико веште у том послу да би могли слободно да закључимо како у Србији фактички из њиховог угла, ових дванаест година делује једна – једина партија, која упорно спроводи њихову политику. Смена на власти је само формалног карактера јер се у суштини не мења много тога у понашању владајућих структура према Вашингтону и испуњавању захтева који стижу из овог центра. На овај начин суверенитет Србије је додатно угрожен и ограничен.

На другој страни света у Русији свих ових година које је Србија изгубила на путу евроатлантских интеграција, ради се на јачању државе, њене независности од страног утицаја, и ослобађању руске нације из стега новог светског поретка као другог имена за амерички хегемонизам. Дакле, одвијају се процеси потпуно супротни од оних које диктирају САД и Европска унија у Србији. У том циљу Дума је изгласала закон којим се невладине организације које финансира Запад третирају као страна агентура.² Убрзо након тога из Русије је избачен USAID наводна хуманитарна организација преко које је годинама деловала америчка обавештајна служба.³ Овим потезима председник Владимир Путин је омогућио независтан и слободан развој политичког система Русије, као предуслов за вођење успешне националне политике.

USAID је кровна организација која финансира Националну задужбину за демократију (NED). Њихова директна повезаност са Централном обавештајном агенцијом (CIA) није никаква тајна.⁴ Један од оснивача NED-а Волтер Рејмонд Јуниор је према Вашингтон посту радио као стручњак CIA⁵. Са овим организацијама заједно наступају Национални демократски институт (NDI) и Међународни републикански институт(IRI). Међу функционерима NDI су личности попут Мадлен Олбрајт и Хилари Клинтон, док је у врху IRI нпр. бивши окупациони гувернер Ирака Пол Бремер. Од оснивања до данас сврха ових организација је била да сузбију руски утицај у свету и обезбеде америчку хегемонију. Све оне већ годинама несметано делују у Србији.

Само једна од ових организација – NDI је од 1997. године, од кад је почела са радом у Србији обучила преко 30 хиљада политичких лидера и грађанских активиста.⁶ USAID је финансирао актуелног министра Млађана Динкића, док је IRI водио „проактивне“ кампање за Бориса Тадића.⁷На овај начин су финансирани и ЦЕСИД, Фонд Б92 и Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић. Наташа Кандић се у документацији државне безбедности Србије током деведесетих година водила у оквиру америчке обавештајне службе. Обуку ових или сличних организација у Србији су поред политичара, чланова НВО и других активиста, пролазили и функционери полиције и војске, што представља јасан удар на српски систем безбедности.

У извештају USAID-а за 2011. годину наводи се да су њихову обуку прошли и да њихове стручне услуге користе све велике политичке партије укључујући и оне које данас чине Владу Србије!⁸ У име Српске напредне странке представници USAID-а и њему потчињених организација су контактирали са актуелним координатором служби безбедности Александром Вучићем. У тим разговорима је истакнуто да су приручници и други материјали за обуку USAID-а помогли напредњацима у организацији партије и медијским кампањама. СНС је USAID-у послао и неколико званичних захтева за помоћ.⁹ У Извештају се констатује да NDI већ увелико сарађује са посланицима и другим званичницима СНС.¹⁰ У пракси ове организације иду толико далеко да покушавају да утичу и добију информације од чланова породица актуелних партијских функционера.

Управо преко ове мреже, САД контролишу организацију и деловање српских партија. Вашингтон применом овог модела има утицај на све три гране власти: извршну, законодавну и судску¹¹. Могућност Србије за вођење независне политике у овим околностима је равна нули. Управо због тога грађанима Србије актуелне партије све више личе једна на другу. Њих контролише један центар у САД који не жели да види јаку и слободну Србију, напротив он чини све да је учини слабом и зависном.

Када политичари у Србији буду следили пример Владимира Путина и када ову мрежу преко које делује америчка обавештајна служба буду прогласили страном агентуром што она недвосмислено јесте, Срби ће поново бити на путу да буду поносна и усправна нација која ће одлучивати у својој држави.