Српске заблуде о Русији

Од тренутка када се опасност од бомбардовања надвила над Сирију, прегршт је текстова и анализа, али и коментара јавности, који разматрају актуелну ситуацију и тумаче руску улогу у истој.

У том контексту, дугогодишња несврстаност, коју данас популарно називамо неутралност, као и одсуство бар једне политичке организације у Србији која се јасно залаже за савез са Руском Федерацијом, код једног дела српске јавности доводи до конфузије и сасвим погрешних очекивања. Делом је у питању незнање, делом погрешна информисаност, делом пропаганда анти-руских структура дубоко инсталирана на територији Србије, а која има за циљ да про-руске снаге у Србији потпуно маргинализује, а Србију заувек окрене преко свог више вековног савезника.

А ту сврху, ситуација у Сирији се пореди са ситуацијом у СРЈ, Ираку, Либији. Рачунајући на наглашене емоције српског народа када се помене бомбардовање, анти-руске (у даљем тексту: Западне) структуре, манипулишу чињеницама и стварају привид да је Русија непоуздан партнер, који неће одбранити Сирију, баш као што није ни наведене државе у западним агресијама. Наравно, акценат се ставља на војно ангажовање Русије.

И тако се у Србији појавила теорија које нема ни у једним медијима широм света – да је Русија обавезна да спаси свет од тирана, а да сам тај свет ни прстом не макне. Русија треба своју децу да изложи опасности, а да, ваљда, сви остали то посматрају. Колико би земаља било спремно да брани те идеале? Или само треба да гину Руси?

Врло је занимљиво да се ова теза појавила САМО у Србији. Нема је нити у једном светском медију. То је зато, јер свет зна да су Југославија, Ирак и Либија све биле врло „независне“ у својој политици, односно да су у свему интензивно сарађивале са Западом. Ова теза често се брани чињеницом да су ове државе куповале оружје од Русије. Међутим, куповина руског оружја није доказ да је нека земља савезник Русије. И саме САД купују руске хеликоптере за потребе Авганистана, јер не дозвољавају да они сами то ураде, пошто је Авганистан посматрач у Шангајској Организацији Сарадње и посматрач у ОДКБ-у.

Изводи се закључак да се оваква теза намерно сервира у Србији – јер се САД и ЕУ боје да ће се Србија дозвати памети и окренути Русији, како би се економски опоравила и осигурала своју одбрану и безбедност. Али, то би значило приступ у Царинску унију и приступ у ОДКБ. Ако Србија то не уради, јер кокетира са Западом, мораће да прихвати последице својих одлука кад загусти. Без цвиљења. Србија мора да зна да се савезништво гради данас, да би имали помоћ сутра, кад затреба. А итекако ће још требати.

Зато би било корисно размотрити неколико чињеница.

„Савезници“ под наводницима

СРЈ – Слободан Милошевић уопште није био заинтересован за сарадњу са Русијом, осим по својим правилима. То јест, да Русија да новац и наоружање, а он САМ да одлучи до које мере ће бити савезник. Милошевић је уживао у слаткоречивим причицама са Запада да је он „фактор мира и стабилности“ на Балкану. Није ту било места за, у то време слабу Русију, у јеку банкрота и при крају Јељциновог катастрофалног доба. Тек када је схватио да је изгубио наклоност Запада, тек тада се сетио Русије. Чак и таква Русија успела је да се избори за Резолуцију 1244 коју од 2000. године до данас, српски властодршци поткопавају, комадић по комадић. За то Русија није крива, Србија жели на Запад.

Ирак – Русија уопште није имала савезника у Ираку. Ирак је био Амерички савезник, примао је војну помоћ од САД и годинама водио рат са Ираном у корист америчких интереса. Када је Ирак изгубио рат, престао је бити миљеник Запада.

Ирак је покушао да присили све Арапске земље, а посебно богати Кувајт, да плате његове ратне трошкове. Ирак је веровао да је бранио Кувајт од Ирана, као и друге земље Залива. Међутим, уместо помоћи, Кувајт је тражио да Ирак исплати свој ратни дуг. Садам Хусеин је мислио да ће имати америчку помоћ да нападне Кувајт. Као и сваки губитник, Садам Хусеин није схватио да је постао бескористан, па је хладно саопштење изасланика Април Гилеспи да „САД немају никакав став по питању ирачког напада на Кувајт“ схватио као немешање САД у случају напада на Кувајт. Садам Хусеин је насео, а када је загустило Ирак је схватио да мора тражити савезнике изван САД. Касно.

Либија – Либија никада није била руски савезник. Гадафи је своје злато и валутне резерве чувао у, искључиво, западним банкама. Своју децу је школовао у Лондону, Женеви и Франкфурту. Платио је Саркозијеву изборну кампању. Декларисао се као „пријатељ“ Тонија Блера. Наравно, постао је западни миљеник чим је одустао од нуклеарног програма. Али је истовремено постао и мета.

Сирија – Сирија, такође, није била савезник Русије. Русија је, у ствари, покушала све да Сирији омогући приступ савезништву, али је Сирија оклевала. Све што је Русија имала је ремонтна лука за своје бродове и за то је Сирији плаћала у наоружању. Тек када је Сирија проглашена за члана „Осовина Зла“, тек је онда Сирија схватила да мора да појача односе. Па и тада је оклевала, јер је добијала позитивне сигнале са Запада, да ће је, ако се окане Русије, Запад волети. И тако је, неко време, Сирија прешла са црног списка, на списак добрих момака. И шта је Сирија радила? Помагала САД и примила више милиона избеглица из Ирака. Помагала САД у „борби против тероризма“. Али, све се променило када су САД срушиле Мурсијев режим у Египту и ставила своје и Саудијске салафисте на власт. Генерал Ал-Сиси је салафиста и салафистичка партија Ал-Нур је срушила Мурсија. У Вашингтону постоји изрека да се Сирија не може напасти, ако нема подршке Египта. Након смене власти у Египту, подршка је обезбеђена.

За крај наводника – Велика већина Срба традиционално доживљава Русију као пријатеља, што је она свакако и доказала да јесте кроз историју, а била би и данас кад би имала са ким да сарађује. Међутим, као и у животу, пријатељство захтева обострано ангажовање, обострано уважавање и прихватање правила које то пријатељство и чине јаким. Русија данас није она Јељцинова држава на коленима, већ светска сила. И као таквој, свако јој мора указати поштовање, а посебно мала, незаштићена држава која очекује спас. Данас се пријатељство не подразумева, већ задобија, као и поверење. За почетак, од велике користи би било да се српски народ боље упозна са чињеницама шта значи савезништво у данашњем свету, како не би наседао на бројне провокације које долазе са Запада, а које апсолутно имају на уму српски бол из 90-тих када Русија није помогла Србији, како је то наш народ очекивао. Данас се тим болом највише манипулише у жељи да се Срби и даље држе у мраку.

Савезници без наводника

Русија је изгубила десетине милиона људи у одбрани Европе. За то никада неће добити захвалност европљана, чак супротно – припрема се ревизија историје где ће бити главни кривац (уз Србију) за почетак Првог светског рата.

За време хладног рата, Русија је помагала многим земљама да стану на ноге. Русија и Кина су градиле мостове, путеве, болнице. Слале су докторе, медицинске сестре, инжењере… да помажу многе неразвијене земље. Политичари тих земаља били су „социјалисти“ да би Русија и Кина плаћале, али су исто тако били и добри капиталисти и прихватали мито западних корпорација издавајући дозволе за искоришћавање руда и других сировина.

Због „савезника“ под наводницима, Русија је одлучила да јасно дефинише појам савезништва и то у писменој форми. Вреднују се, дакле, дела, а не речи.

Данас, Русија НЕМА обавезу да брани било кога у случају „врућег“ рата, осим себе и своје савезнике у ОДКБ, то јест оне који су потписали уговор за узајамну одбрану, а то значи: Белорусију, Јерменију (нама посебно важну, јер се, као и Србија, не граничи са Русијом), Казахстан, Киргизију и Таџикистан.

Све земље које не желе да се излажу агресији Запада, могу се придружити ОДКБ-у и преузети обавезе узајамне одбране, а не само очекивати бенефиције. Међутим, велики број држава максимално кокетира са Западом, завршава прљаве послове, а онда када престану да буду миљеници Запада, вапе да их Русија спаси.

Такву наивност нико више не може очекивати од Русије. Русија се залаже за УН и одбрану међународног права и поретка, као и Кина, Бразил, Индија, Јужна Африка. Али, уколико УН наставе да буду само икебана и не стану у заштиту очувања глобалне сигурности – земље БРИКС-а направиће нову организацију која ће служити том циљу. Шангајска Организација Сарадње већ сада има све органе који могу служити глобалној мисији за очување мира.

Вишеслојни приступ оснивања новог глобалног банкарства, као што је банка за развој и резервни монетарни фонд, постао је реалност у оквиру БРИКС-а, али је фунционалан и у оквиру Руске Царинске Уније, као и у оквиру Шангајске Организације Сарадње.

Први пут у историји, Русија ради све како треба, па тиме дипломатску позицију поправља из године у годину.

Порука свим „несврстаним“ елитама широм света не може бити јаснија – нема више опстанка на две удобне столице. САД ће вас напасти ако сте слаби, а Русија се неће залагати за превртљивце, неће своју децу довести у опасност, нити одузимати од уста својих грађана да би се доказивали и улазили у ратове за људе који Русију не желе и чије елите не могу опстати без Запада.

Русија ће комерцијално сарађивати са свима, може чак и помоћи неки бедан народ чије су елите тај народ упропастиле. Тако, на пример, данас Русија пуни српски буџет позајмицама, кроз велике профите НИС-а, откупљивањем пољопривредних производа, итд. Али ако Русија нема партнера за дијалог – ни Владу, ни опозицију, ни народни покрет – нема другог избора него да сарађује са званичним представницима државе. Али војно неће бранити никога ко није у потписаном савезништву, јер Русија није ничија дадиља па да спашава народ, не само од напада споља, већ и од својих неспособних и корумпираних властодржаца.

Русија и Србија

Русија је, кроз историју, била пријатељ и савезник српског народа. Била би то и данас кад би имала са ким да сарађује. Али данас нема ниједне политичке опције у Србији која се залаже за безрезервно савезништво са Русијом, која у свом програму има разрађен пут за приступ Царинској унији и ОДКБ-у. Иако би неки аналитичар из, на пример, Африке или Латинске Америке јасно рекао да Србији, као мети Запада и православној земљи, нема опстанка без Русије, тако нешто уопште нема одјека, нити постоји као идеја у Србији. Од Владе до опозиције, сви се мало ките својим „добрим“ односима са Русијом, али хрле на Запад.

Без обзира на цену – главом без обзира. Без обзира на геноцид над Србима у Хрватској, без обзира на тако очигледну пристрасност Хашког трибунала, без обзира на економску експлоатацију, без обзира на очигледне претње Војводини, без обзира на победничку прославу наших западних „партнера“ у отимању Косова. Без обзира на све – Запад или ништа. Србима се говори да, ако се напусти западни пут, сунце више никад неће изаћи са истока, одмах ће се небо замрачити бомбардерима, ФИАТ ће отићи из Србије, мистични „фондови“ који нас наводно хране ће пресушити, а Србин ће умрети од глади. Наравно да су ово саме лажи. Али, успевају да збуне друштво.

Највећи и најгласнији противници ЕУ ћуте када је у питању алтернатива. Они би да буду „неутрални“, како су некада комунисти називали „несврстаност“.

Али, не би требало да буде битно шта елите желе, нити шта намећу. Цели њихов апарат насиља над народом не би био користан, кад би се сам тај народ определио за Русију. Ако једног дана, народ схвати да га непријатељи држе далеко од правих савезника, да га баш непријатељ усмерава (мало кроз похлепу, мало кроз страх) против Русије, биће то почетак спаса српског народа, један нови оптимизам и први зрак сунца које се промаља са истока.

Бранка Ал-Хамди: snagaduha.wordpress.com