ЗАДУЖБИНОМ, задушбином или задушјем се код Срба назива поклоњена црква, зграда, имовина или финансирање неког доброг дела. А задужбинар дарује за спас душе своје, али и задужује потомке у далекој будућности да слично поступају.

Задужбине су прославиле Србију у сјајном средњем веку и очувале нацију у временима библијских сеоба, кад је народ остао без земље и земља без народа. Задужбинарство су као морални кодекс и државни програм утемељили Немањићи, указује историчар уметности Душан Миловановић.

– Сваки народ има задужбине које су дизали људи с намером да тако обележе своје животе и представе их успешним, по томе нисмо никакав изузетак – каже Миловановић, саветник у Музеју примењене уметности. – Али јесмо по задужбинарству какво су утемељили Немањићи. Оно је светски преседан. Немањићи и њихови настављачи граде задужбине, манастире са школама и болницама, не само на територији Србије, већ и далеко од њених граница, а без икаквих територијалних претензија. Они схватају да није све у слави оружја и својим задужбинама славе српски народ.

Прву болницу ван Србије Немања и Сава оснивају у Хиландару. У Светој земљи Сава од Латина крсташа купује манастир Светог Георгија у луци Акону, а светску славу стиче Манастир Светог Јована Богослова на Сиону, који је купио од Сарацена. Он постаје стециште ходочасника и монаха целог православног света. Краљ Милутин у 14. веку у Цариграду подиже велику болницу у склопу манастира Петра коме дарује и велику библиотеку, а затим то понавља у Манастиру Светих арханђела у Јерусалиму. Задужбине прослављају Милутинову Србију: “Тако се прочуло име његово и пројављено је било у свим околним краљевинама источним и западним”. Милосрђе које су “нишчи и убоги” добијали у српским манастирским болницама у Јерусалиму и Цариграду постало је легендарно.

Српскe задужбине по Јерусалиму и Цариграду

Немањићке задужбине осим духовне обављају и мноштво световних функција. Манастири су дипломатска представништва, преводилачки и издавачки центри, у њима раде духовне и занатске школе, ту су гостопримнице где путници добијају склониште, храну и помоћ. Манастири су и медијски центри у времену кад се вести шире само од уста до уста, а у њима и неписмени посетиоци са живописа упознају српски народ.

“Милостиње и вера нека вас не остављају, привежите их о свој врат и напишите на таблици срдаца својих, и наћи ћете благодат”, била је последња политичка порука наследницима великог жупана Стефана Немање на државном сабору у Расу. После се велики ратник и државник замонашио и кренуо у последњу велику битку, али без мача. Не жалећи богатство, са сином Савом изборио се да Срби на Светој Гори изграде самостални манастир, царску лавру Хиландар и још 17 мањих богомоља и келија. То је била коначна победа којом је Србија постала део најцивилизованијег дела тадашњег света “византијског комонвелта”. Захваљујући Немањиној и Савиној дипломатској вештини и задужбинарским улагањима, Хиландар је избио у врх светогорске хијерархије. Име српског архиепископа Саве прочуло се од Русије до Свете земље, наводи чувени византолог Димитриј Оболенски.

Он преговара с ромејским царем, пријатељ је патријарсима Јерусалима и Александрије, а на путу за Синајску гору прима га египатски султан Ал Камил и даје му пратњу кроз пустињу. Било је то остварење сна Стефана Немање, који је у предсмртном часу одржао предавање о пролазности земаљске моћи. “Онај кога се сви бојаху и од кога трептаху све земље” затражио је подметач од рогозине и камен уместо јастука. Пре него што је издахнуо, бројне окупљене монахе је подсетио да су у смрти и владари и просјаци једнаки, само су велика дела вечна.

– Завештање Немањића је постало део менталног кода српског народа – каже Миловановић. – Увек ме узбуђује добротољубље које исказује наш обичан човек, осиромашен и понижен који упркос свему, кад дођу уплатнице за рачуне уплати неколико стотина динара за обнову Хиландара или за лечење неког детета. Тај рефлекс код нас није нестао, али се не негује као некад. Заборавило се од кога смо наследили национални програм добротољубља, какве су то биле личности и који су их мотиви водили.

Саговорник “Новости” подсећа на речи Светог Саве, који наглашава да не зида Хиландар себе ради него ради свог народа, јер не постоји боље место од Свете Горе где ће се свештенство, учитељи народни, боље просветити и обучити.

– То открива државни концепт о коме се данас уопште не говори – каже Миловановић. – Романтичне приче о Растку који бежи од куће са 16 година на Свету Гору су лепе, али рационално гледајући, то је био државни пројекат о ком се Немања договорио. Он је послао невероватно талентованог Саву да се образује на Свету Гору, која је тада била јачи универзитет него онај у Болоњи. Атос је био највећи просветни центар у православном свету у који се укључио Хиландар, кроз који пролази огроман број људи и упија знање које потом као талас шири у Србију.

И последњи деспоти Бранковићи, после пада Смедерева, из Срема као задужбинари шаљу дарове од Свете Горе до Далмације, од Хиландара до манастира Крупе. Деспот Ђорђе Бранковић и његова мајка Ангелина остављају световни живот и подизањем Крушедола утемењују “фрушкогорску Свету Гору”, стварајући тако заветне ковчеге Срба у егзилу. Вековима груби чувари сурове хабзбуршке Војне границе финансирају те задужбине, у које долазе учени монаси из немањићких задужбина Студенице, Милешеве и Раче, натоварени књигама и реликвијама које сведоче о великој прошлости.

Ратници Текелије и Исаковићи дарују новац којим се финансирају школе и преписивање и штампари књига и графика на којима се приказује света лоза Немањића. Ти заборављени задужбинари одржавају идентитет народа све док се на сцену југоисточне Европе у 18. веку не врати руска империја, која шаље Србима помоћ и прве учитеље. Царски архиви чувају сведочанства из времена Петра Великог, коме је саветник гроф Сава Владиславић Рагузински скренуо поглед ка Балкану. Највећа задужбина грофа Саве, рођеног крај Требиња, био је превод књиге “Краљевство Словена” Мавра Орбина и довођење српских монаха с Атоса.

САВА СВЕТОГОРСКИ И СРПСКИ САВА

Српски је до 1200. постао доминантна личност на Светој Гори, наводи велики византолог Димитрије Оболенски: – Са својим оцем, он није био само оснивач новог царског манастира намењеног Србима. Захваљујући краљевској дарежљивости сматран је ктитором и шест других манастира: Каракала, Ксиропотама, Филотеја, Велике Лавре, Ивирона и главне цркве у Кареји.

– Без обзира на чињеницу да је српска држава одавно престала да постоји, појам Србије је наставио да живи и у временима турске превласти. Наравно, посебно су га неговали српски калуђери, а речито сведочанство је “Казивање о српској земљи” које је саставио светогорски монах Симеон који се обрео у Москви 1702. године.

Симеон Светогорац је надахнуто приповедао о својој домовини. Очито добро упућен у географију, он не говори о српској земљи као о држави него као о широком етничком пространству које у великој мери обухватају границе Пећке патријаршије – наводи угледни византолог проф. др Радивој Радић.

СКРОМНИ ДВОРОВИ, ЗАДУЖБИНЕ СЈАЈНЕ

КАД Немањићи граде задужбине, они то раде у намери да покажу високу свест и лепоту свог народа, истиче Душан Миловановић:

– Врло је важно нагласити да су дворови богатих Немањића били скромни, а да су им задужбине блистале. Зато је и данас Србин добродошао у било ком манастиру Свете Горе, јер су у сваком доброчинством оставили трага Немањићи, Лазаревићи, Бранковићи и друга “српска господа велика и мала”. На пламену те старе славе и данас се грејемо.

Борис Субашић, Новости