Иако је вредност имовине протераних Срба и предузећа у Хрватској бар неколико милијарди евра – о њој се у Србији нико не стара
Ни 10 година откада је Србија (СРЈ) ратификовала Споразум о питањима сукцесије из Хрватске нема нових вести. Бар када је реч о враћању имовине српских предузећа и грађана Србије, али и становника Хрватске који су прогнани из те државе. Тамошњи судови листом одбијају тужбе наших предузећа за повраћај имовине. Све у складу са упутством од 6. децембра 2004. Државног правобранилаштва Републике Хрватске жупанијским правобранилаштвима у коме им се „ради једнообразног поступања” сугерише да се у примени „Анекса Г” Уговора о питањима сукцесија „противе захтевима за повраћај имовине и одбију захтеве за мирно решење спора”.
„Политика” је о томе својевремено писала, али како опет за наш лист каже Радмила Никшић, помоћник директора у Републичкој агенцији за реституцију, која се некада бавила и заступањем интереса прогнаника из Хрватске, та држава и даље чини све што јој је у моћи да правним, али и ванинституционалним мерама, онемогући или максимално успори примену Споразума о питањима сукцесије, који је у Бечу потписала 29. јуна 2001. са свим земљама наследницама бивше СФРЈ.
Одмах након ратификације споразума у ондашњој СРЈ почело је и враћање имовине, не само предузећима из Хрватске, већ и из Словеније и Босне и Херцеговине у Србији. Тако је враћено више од 11.000 метара квадратних пословног и другог простора хрватском „Вартексу”, словеначким фирмама „Аеро” и „Компас”, али и босанској „Криваји”. Никшићева нема сазнања да ли су и неки судови ван Београда доносили исте пресуде.
Загребачкој „Астри”, одлуком некадашњег Трговинског суда у Београду у октобру 2004. године, враћен је пословни простор у Дечанској број 5 у Београду, површине 166 метара квадратних. Радмила Никшић, наравно, као правник, поздравила је ту одлуку нашег суда, али и питала, поучена искуством у заступању интереса већег броја наших предузећа у споровима са Хрватском, докле ће наша држава остајати глува на очигледне двоструке стандарде западног суседа, код кога је, према овлашној процени, од прогнаних Срба и наших фирми из времена СФРЈ остала имовина вредна бар неколико милијарди евра. Најмање 65.000 кућа и станова физичких лица: том импозантном броју треба додати и евидентирану имовину 300 правих лица из Србије.
Одлуке наших судова, о враћању имовине, наилазиле су на веома леп одјек у међународној јавности и јавности бивших република СФРЈ, али нашим предузећима и многим прогнаним Србима, грађанима Хрватске, то је и дан-данас ускраћено. Штавише, чини се све да се та имовина у лавиринтима правних зачкољица и смицалица што више затури, а њеним правим власницима онемогући да до ње дођу.
Србија, нажалост, истиче Никшићева, потпуно пасивно гледа на све то. Нема одговарајућег државног тела које би се, после нестанка СРЈ и СЦГ, бавило применом Споразума о сукцесији и заштити интереса наших правних и физичких лица. Некакве недоречене ингеренције дате су Министарству спољних послова, евидентирана имовина у тадашњем Министарству правде завршила је у Министарству финансија без покушаја државе да створи предуслове за реализацију договорених обавеза из Анекса Г Споразума о питањима сукцесије. Србија као правни следбеник СРЈ, наравно, не може да супституише права и обавезе физичких и правних лица из Србије у погледу њиховe имовине и имовинских права у Хрватској, али засигурно треба да обезбеди примену потписаног споразума.
Србија није ангажовала некакве чешке агенције и фирме, како је то својевремено писао загребачки лист „Национал” под насловом „тамна страна сукцесије”, ради продаје српске имовине, већ смо је чували доношењем прописа којима је целокупну спорну имовину хрватских, али и фирми чија су седишта у осталим републикама бивше федерације, заштитила од растакања и касније приватизације.
Србија засигурно мора да обезбеди примену Анекса Г наведеног споразума за своје држављане и правне субјекте, али и за избеглички корпус који је трајно уточиште нашао на њеној територији, институционалним механизмом, наравно, како ретким појединцима, који не желе нити могу да се одрекну себе и своје имовине, не би једино преостало да у вапају за правдом закуцају на врата Европског суда у Стразбуру, јер пут до Стразбура је веома мукотрпан и једино могућ у овом тренутку, али тек пошто исцрпе сва правна средства предвиђена интерним законодавством Хрватске. Прво кроз парницe у којој је тужена Хрватска, које трају унедоглед, затим кроз ревизију пред Врховним судом Хрватске чији поступак траје још дуже, а о негативној одлуци Уставног суда, као предуслову да би се уопште стигло до Стразбура, да и не говоримо. Уколико тако изнурени уопште доживе сатисфакцију, по својим захтевима. Да је у Стразбуру, каже Никшићева, на хиљаде тужби од 65.000 правних и физичких субјеката, који потражују имовину од Хрватске, било би много више шанси да се спорови реше у њихову корист пред приступање те земље ЕУ.
Слободан Костић
———————————————————–
Једна пресуда
Радмили Никшић није познато да ли се и колико спорова води у Суду за људска права у Стразбуру овим поводом, али јој је познато да је тај суд донео пресуду по тужби Мирка Кљајића из Карловца против Хрватске за кршење права у поступку пред хрватским судовима, тражећи накнаду штете за минирање пословног простора од стране НН учиниоца. Како је по незваничним подацима у току рата уништено 17.000 кућа, викендица и пословних објеката и тиме прекршен члан 6. Европске конвенције о људским правима, сва ова лица имају право на подношење тужбе суду у Стразбуру, јер су то акти тероризма, сматра Никшић.
———————————————————–
Пример „Симпа”
Произвођач намештаја „Симпо” Врање у овој некадашњој југословенској републици имао је објекте на 4.711 квадратних метара. Њихова вредност била је око 17 милиона евра. Томе треба додати и губитке по основу готове робе у свим објектима, као и потраживања од купаца за продату робу, пре свега, по основу потрошачких кредита. Тиме су укупни губици „Симпа” у Хрватској вишеструко увећани. Од тада су прошле две деценије, али ова врањска компанија није успела да наплати своја потраживања.
Наравно „Симпо” није једини. Имовину у Хрватској имале су „Утва” Панчево, „Шинвоз” Зрењанин, „Кристал” Зајечар, Робне куће „Београд”, „Житопромет” Сремска Митровица, „Машинопројект” Београд, „Југометал” Београд… Многи су приватизовани, а шта је са ванбилансном ставком имовине „споља”, да ли је и ту било малверзација, остаје да се види. У „отетој” имовини српских предузећа (прво „подржављеној”, а затим продатој „савесним стицаоцима”) налазила се и имовина државних предузећа попут ЖТП „Нови Сад”, СИЗ за заштиту деце Апатин, Дечјег одмаралишта „Крагујевац”, Дечјих опоравилишта града Београда на Јакљану, Центра дечјих летовалишта Београда у Милни на Брачу, града Београда у Јелси, Дечјих одмаралишта Смедеревска Паланка – Градац, Феријалног савеза Југославије на Корчули, града Ниша у Каштел Лукшићу и многи други. Шта је предузето на заштити те имовине? Да ли ћемо прихватити или дозволити у одбијајућим пресудама по нашим тужбама да у њиховом образложењу стоји да се не ради о приватној или државној својини тужитеља, већ о друштвеној, која је као таква и уписана у земљишне књиге. Пренебрегава се чињеница да је тај облик својине дуго егзистирао у бившој СФРЈ са свим епитетима својинских овлашћења (правом управљања, коришћења и располагања). Друштвена својина не постоји више ни у Уставу Републике Србије, али нисмо због тога брисали уписе правних субјеката из Републике Хрватске на њиховој имовини. Нисмо је „подржавили” нити продали по неколико пута.
———————————————————–
Амбасада и министарство Хрватске без коментара
Амбасада Републике Хрватске у Београду није хтела да коментарише зашто се не спроводи Анекс Г Уговора о сукцесији, којим се регулише право на повраћај имовине друштвених предузећа и физичких лица, која су својинска и друга права имала на дан 31. 12. 1990. године. Замољени смо да одговоре на питања, која смо упутили амбасадору Жељку Купрешку, потражимо у Министарству спољних послова Хрватске.
А питали смо: зашто се не спроводи Анекс Г, који су проблеми за враћање имовине српским предузећима, као и да ли Хрватска пред предстојећи састанак у Сарајеву, на коме би требало да буде речи о спровођењу поменутог анекса, има неки предлог како да се овај документ примени. Питали смо и да ли Брисел тражи од Загреба да пре уласка у Европску унију реши имовинска питања са бившим републикама СФРЈ. Одговор нисмо добили ни од хрватског министарства спољних послова коме смо се обратили по савету амбасадора Купрешка.
Изгледа да је много ургентнија и уноснија подела зграда амбасада, а не примена Анекса Г.
Политика
