Српски избори и сценарио за КиМ

18.04.2012. –

Како се приближава 6. мај, дан предвиђен за редовне парламентарне и ванредне председничке изборе у Србији, све се више заплиће интрига око њих. Она се директно тиче не само странки и покрета који ће учествовати у њима, већ и кСрба, којима су садашње власти Србије фактички одузели право, а тиме и могућност, да обаве своју уставну дужност. Разлог који је наведен за помањкање жеље званичног Београда да својим суграђанима дозволи прилажење гласачким кутијама је – брига за њихову сигурност. „Организовање локалних избора у ситуацији када постоји незадовољство и Приштине и великог дела међународне заједнице, као и немање подршке од стране Мисије ОУН на Косову, повезано је са озбиљним ризицима“ –тим речима београдске „Вечерње новости“, позивајући се на своје изворе, формулишу мишљење владе Србије. „Избори се организују у складу са Уставом и законима Србије, али ми морамо да обратимо пажњу специфичну ситуацију у локалу и на све околности које су у игри против нас“ – то више није мишљење анонимног извора, већ сасвим конкретног српског министра за послове Косова и Метохије Горана Богдановића.¹

И мада је министар одмах после тога прекорио представништва ОУН и Европске уније у Србији због тога што не предузимају организацију избора, те тако не желе да гарантују безбедност српским бирачима у покрајини – јасно је да под „околностима“ које онемогућавају изборе кабинет Србије подразумева нешто сасвим друго.

Пре свега, тешко да ћемо преувеличати ако кажемо да се у овом случају владајућа српска коалиција брине пре свега о сопственој сигурности. Јер Срби са Косова традиционално гласају за водеће опозиционе партије – за Српску радикалну странку Војислава Шешеља и Демократску странку Србије Војислава Коштунице. А у условима садашњег друштвено-политичког раскола у Србији судбину избора ће решавати једноцифрене бројке у укупном добијеном проценту гласова сваког кандидата. Тако је било и на изборима 2008. године када је председник Борис Тадић морао да направи максималне напоре (и формалне, и неформалне) како би у Народној скупштини обезбедио очување већине коалиције на чијем је челу његова, Демократска странка. Очигледно је да је то искуство натерало сада владу Србије да фактички остави преко сто хиљада Срба на Косову са оне стране српског државног простора и тако, уосталом, прекрши Устав земље према коме Косово представља „саставни део територије Србије“.² Односи међу лидерима Срба на Косову и београдских власти су се у прошлој 2011. години озбиљно погоршали због врло сумњивих споразума које је владина делегација потписала са властима из Приштине. Те зато владајућа коалиција у Србији не гаји илузије о сопственој популарности на Косову. Одатле и тежња да се уједињени и опозициони електорат „одсече“.

Оно што је битно, то је да је право Србије да организује изборе на територији Косова сасвим у складу не само са Уставом земље, већ и са резолуцијом Савета безбедности ОУН бр. 1244 од 10.06.1999. године. Документ СБ ОУН, конкретно, даје Косову „суштинску аутономију“, која у потпуности подржава принцип суверенитета и територијалне целовитости Савезне Републике Југославије и осталих земаља у региону“³. Исте су норме прописане и у одлукама које су преко канцеларије шефа Мисије ОУН за послове привремене администрације на Косову доношене од 1999. године. Међутим, то не смета садашњим српским властима да се у ствари солидаризују са њиховим приштинским „колегама“ по питању (не)учествовања Срба на Косову у општим изборима, који се већ увелико припремају.

Други фактор који тера власти Србије да се заиста сами одрекну организовања избора у деловима Косова које насељавају Срби је позиција Запада, а конкретно – руководства Европске уније. Додељивање Србији статуса званичног кандидата за пријем у ЕУ почетком марта ове године тера председника Тадића и његову околину да по косовском питању наступа још „деликатније“ него што је то било претходних месеци. Јер Брисел у сваком тренутку може да сторнира своју одлуку, а то би сахранило главну предизборну паролу Демократске странке и председника лично, који су европску интеграцију Србије прогласили за кључну тачку својих предизборних програма.

Међутим, договарање српских власти Београда са Приштином и Бриселом о Косову носи косовским Србима још већу претњу него што је њихово пребацивање са оне стране границе свесрпског политичког простора. Управо у самом јеку садашње предизборне кампање косовска влада Хашима Тачија је убацила нов „пробни балон“ сигнализирањем и Србима и међународним представницима да је спремна да направи нову операцију својих снага против косовских Срба и њихових институција. „Акција, слична оној која је извршена 25. јула, ће бити неопходна влади Косова, иако неће бити вршена драге воље“ изјавио је 11. 04. у интервјуу телестаници КТВ вице-премијер и Тачијева „десна рука“ Хајредин Кучи. Он је наговестио да је „мисија ЕУ у области власти закона и реда права обавезна да врши свој мандат и да на северу земље заведе закон“ и изговорио је да ће у супротном случају Приштина да делује самостално. „Како су у вези с тим подвукле „Коха диторе“, приштинске новине на албанском језику, Хајредин Кучи је „анонсирао још један 25. Јули“. Према изјави новина исто мишљење је дао и спикер Скупштине Косова Јакуп Краснићи, који је изјавио да у областима на северу Косова „безбедност треба да обезбеђују косовске институције“⁴
Са још провокативнијом изјавом је наступио градоначелник албанског дела Косовске Митровице Авни Кастрати, који је Албанце са севера Косова позвао да се наоружају против Срба.“ Према изјавама новина „Косова сот“ на улицама града јужно од Ибра појављују се све нови „наоружани до зуба“ Албанци који не крију своје намере.⁵ И мада су политички лидери Косова формално осудили позив косовског градоначелника, оно што се дешава превише подсећа на сценарио по коме су сви главни фигуранти косовске политичке сцене већ играли. Циљ тог сценарија је да се обезбеди пропагандна прикривеност (између осталог и у очима представника ЕУ и НАТО-а) насилне операције против Срба као јединог средства да се ни једној од страна не дозволи развој догађаја који неће бити могуће контролисати. У наведени сценарио се добро уклапа и позив лидера опозиционог косовског покрета Самоопредељење“ Албина Куртија да се на северу земље уведе ванредно стање.⁶

Једини фактор који још увек нису у стању да претпоставе ни у Приштини, ни у Бриселу, је могућа реакција самих Срба, а најважније – српских бирача. Јер наведена операција може да подрије предизборне позиције Бориса Тадића и Демократске странке тако што ће их натерати да некако одреагују на оно што се дешава. И, према томе, развој догађаја може да крене у два правца. Ако западни тутори Косова не буду хтели да ризикују тиме што ће београдским властима да направе „медвеђу услугу“ – војна операција ће бити одложена на период који ће Бриселу, Вашингтону и Приштини више одговарати. У том случају, уколико западни дипломати успеју да преко тајних преговора добију од председника Србије и њене владе прећутну сагласност за такву операцију – на северу Косова ће опет да се лије српска крв.

Петар Искендеров,

Примедбе: