Српски језик и ћирилицу убијају, зар не

Вест да Европ­ска уни­ја не­ће ре­а­го­ва­ти на зва­нич­но по­ни­шта­ва­ње срп­ског је­зи­ка у Ву­ко­ва­ру са­мо по­твр­ђу­је се­лек­тив­ну на­ме­ну и при­ме­ну сва­ко­ја­ких по­ве­ља и де­кла­ра­ци­ја о људ­ским и је­зич­ким пра­ви­ма ко­ји­ма су се за­пад­не „де­мо­кра­ти­је” оби­ла­то снаб­де­ле, не би ли по­ка­за­ле вла­сти­ту су­пер­и­ор­ност, из­ме­ђу оста­лог, и у по­гле­ду за­вид­ног ни­воа све­сти ко­ја под­ра­зу­ме­ва бри­гу и од­го­вор­ност за дру­гог. Оне ту на­ви­ку де­кла­ра­тив­ног утвр­ђи­ва­ња јед­на­ко­сти ме­ђу на­ро­ди­ма ра­до прак­ти­ку­ју и у сва­кој по­ко­ре­ној обла­сти, где су на­ре­че­ни ак­ти оба­ве­зан де­кор „ху­ма­не ми­си­је ци­ви­ли­за­то­ра”.

Та­ко се и јед­на од пр­вих уред­би Ци­вил­не ад­ми­ни­стра­ци­је УН на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји од­но­си­ла на рав­но­прав­ну слу­жбе­ну и јав­ну упо­тре­бу ал­бан­ског и срп­ског је­зи­ка, у не­ким до­ме­ни­ма и ен­гле­ског.

То што је при­спе­ћем та­ко­зва­них ме­ђу­на­род­них сна­га, срп­ски је­зик, уме­сто да слу­жи ко­му­ни­ка­ци­ји, по­стао сред­ство иден­ти­фи­ка­ци­је љу­ди с ци­љем њи­хо­вог кид­на­по­ва­ња, из­го­на и уби­ја­ња, „по­спре­ма­че” ту­ђих исто­ри­ја и кул­ту­ра ни нај­ма­ње ни­је за­бри­ну­ло, на­про­тив, не­по­чи­ни­те­љи су ре­дов­но на­гра­ђи­ва­ни.

У ко­лек­тив­ном ју­ри­шу на срп­ски на­род и ње­гов је­зик – го­вор­ни, пи­са­ни, зна­ков­ни… тој нај­ва­жни­јој „па­три­от­ској ак­тив­но­сти” огром­ног бро­ја ал­бан­ских екс­тре­ми­ста, по­ред Ср­ба, стра­да­ли су и дру­ги, ако су се овим или ње­му срод­ним је­зи­ком нео­пре­зно по­слу­жи­ли. Бу­га­рин ко­ји се огла­сио на ма­тер­њем је­зи­ку уби­јен је „нај­ве­ро­ват­ни­је због то­га што су ми­сли­ли да је у пи­та­њу Ср­бин” – оправ­да­ва­ју­ће је са­оп­штио та­да­шњи шеф Ци­вил­не ми­си­је Бер­нар Ку­шнер (По­ли­ти­ка, 13. ок­то­бар 1999, стр. 15).

То да је Ср­бе би­ло без­ма­ло нор­мал­но уби­ја­ти, им­пли­цит­но са­др­же и из­ја­ве по­је­ди­них но­во­бо­шњач­ких пред­став­ни­ка са Ко­сме­та ко­ји ак­те ал­бан­ског на­си­ља над сво­јим су­на­род­ни­ци­ма да­нас об­ја­шња­ва­ју не­срећ­ном слу­чај­но­шћу да њи­хов – „бо­сан­ски” је­зик, ето, „ли­чи на срп­ски”. На­сил­ни­ку се за­пра­во упу­ћу­је пре­кор што ни­је па­жљи­ви­је ослу­шнуо је­зик жр­тве, јер да је­сте, уочио би „вај­ка­да­шњу за­себ­ност бо­сан­ског”, па – су­шти­на је по­ру­ке – за­слу­же­на смрт Ср­би­на не би не­за­слу­же­но кат­кад сна­шла и Бо­шња­ка.

А да је пре­и­ме­но­ва­ње је­зи­ка по­че­сто пред­ста­вља­ло са­мо пре­ла­зну фа­зу ка бр­жој ал­ба­ни­за­ци­ји, илу­стру­је све­до­че­ње Ифе­те Ја­ку­пи: „Ђа­ков­ча­ни су нај­ви­ше стра­да­ли. За­то што им је, прет­по­ста­вљам, сме­тао наш је­зик (…) Шеф­ћет Ца­но­вић, ути­цај­ни члан СДА на ни­воу Ко­со­ва, узе­ли га и још се ни­шта не зна о ње­го­вој суд­би­ни (…) На­стра­да­ла је још јед­на Бо­шња­ки­ња ко­ја ни­је зна­ла ал­бан­ски. Њу су ли­кви­ди­ра­ли. Ту­кли су Али­ју Ко­ље­но­ви­ћа на­кон ра­та ми­сле­ћи да је Ср­бин (…) Сме­та­ло је сви­ма да се го­во­ри на бо­сан­ском упо­ре­ђу­ју­ћи га са срп­ским. Де­ша­ва­ло се да на­став­ни­ци пра­те ђа­ке до ку­ће. Дви­је го­ди­не су дје­ца учи­ла на ма­тер­њем. Са­да не­ма на­ста­ве на бо­сан­ском. Уче­ни­ка има, али су се њи­хо­ви ро­ди­те­љи опре­дје­ли­ли за на­ста­ву на ал­бан­ском” (Алем, 24. ја­ну­ар 2004, бр. 119).

У та­квим окол­но­сти­ма, Ср­би су, на­шав­ши се из­ним­но на ули­ци, при­вре­ме­но по­ста­ја­ли не­лин­гвал­ни, или су сво­ју на­ци­о­нал­ну при­пад­ност скри­ва­ли упо­тре­бом ка­квог дру­гог, нај­че­шће ен­гле­ског је­зи­ка, на­рав­но, уко­ли­ко су овај по­зна­ва­ли. Но, ка­ко ни­шта ни­је би­ло пре­пу­ште­но слу­ча­ју, и тај ту­ђи је­зик не­кад је био од сла­бе ко­ри­сти, као у мо­мен­ту јав­ног лин­чо­ва­ња про­фе­со­ра При­штин­ског уни­вер­зи­те­та Дра­го­љу­ба Ба­ши­ћа чи­ји је иден­ти­тет, упр­кос бес­пре­кор­ном вла­да­њу ен­гле­ским и по­ку­ша­ју да њи­ме за­шти­ти вла­сти­ти жи­вот, на­жа­лост, от­крио ауто­мо­бил мар­ке „за­ста­ва” у ко­јем се за­те­као.

Да­на­шњу на­вод­ну је­зич­ку со­ли­дар­ност по­је­ди­них ал­бан­ских зва­нич­ни­ка ко­ју ис­по­ља­ва­ју у кон­так­ти­ма са срп­ским но­ви­на­ри­ма ни­је те­шко об­ја­сни­ти; по­сао је у нај­ве­ћем оба­вљен и јав­но де­мон­стри­ра­на при­вр­же­ност мул­ти­је­зич­но­сти сад већ мо­же би­ти од ко­ри­сти. Ови од­лич­но зна­ју да је срп­ски је­зик, за­јед­но са ње­го­вим ко­ри­сни­ци­ма те уста­но­ва­ма и ин­сти­ту­ци­ја­ма – шко­ла­ма, би­бли­о­те­ка­ма, по­зо­ри­шти­ма, из­да­вач­ким и ин­фор­ма­тив­ним ку­ћа­ма – сви­ме што под­у­пи­ре про­цес је­зич­ког раз­во­ја, из­у­зев де­ла Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це, не­по­врат­но из­гнан из ко­смет­ских ур­ба­них цен­та­ра. Ти­ме је, из­ме­ђу све­га оста­лог, ли­шен мо­гућ­но­сти да се ис­ка­же у не­чем што се зо­ве „је­зик гра­да” па мно­ги до­ма­ћи и стра­ни лин­гви­сти ко­ји се ба­ве овим фе­но­ме­ном, ов­де ско­ро да не би има­ли ни­ка­ква по­сла. Има ли по­ра­зни­јег по­да­тка од, на при­мер, чи­ње­ни­це да укуп­но 46 одо­ни­ма (на­зи­ва ули­ца и тр­го­ва) у се­вер­ном де­лу Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це пред­ста­вља­ју све што је оста­ло од срп­ско­је­зич­ке ур­ба­но­ни­ми­је ове вр­сте на про­сто­ру Ко­со­ва и Ме­то­хи­је?

Про­фе­сор Филозофског факултета Универзитета у Приштини, Косовска Митровица

Др Ми­тра Ре­љић

Политика