Македонија. Земља позната по разноликости култура, народа и вера. Земља са значајним бројем мањина, које заједно чине више од 35 одсто становништва ове државе.
Међутим, једна мањина заостаје за другим. Не негује своје обичаје као што то раде остале мањине, а још мање – говори својим језиком. То је српска мањина у Македонији. Питао би се свако, због чега је стање српског језика у овој земљи на тако ниском нивоу? Је ли непожељан? Да ли би могао да „награбусиш“ ако те неко чује да говориш тим језиком? Одговор је, НЕ!
Не, српски језик нити је цензурисан, нити је опасно користити га. Једноставно, сплет околности је довео да га Срби у овој земљи не говоре. Асимилација Срба у Македонији доста је јака, а ненасилна. Мешовити бракови, друштво и школе доводе до тога да један просечни Србин у Македонији нема ни где да чује српски језик, осим код куће, где се најчешће и не говори.
Претпостављам да је следеће питање: “Па, зар не може српски језик да се учи у школама?“ – Рекли сте да није забрањено. – И није. Није забрањено учити на матерњем језику. Међутим, је ли неко изразио жељу да жели да учи на том језику? Одговор је, опет, НЕ!
Наиме, иако се наводно настава на српском језику изводи у четири школе у Македонији, ђака је све мање и мање. Тачније, у 2013. години било је 183 ђака у основним школама који похађају српску наставу, а у 2015. имамо свега 19 ђака – првака! Средњошколаца на српском и нема.
Иначе пописа становништва овде није било од 2002. године. Према томе, о броју Срба уопште, можемо само да нагађамо (у 2002. их је било близу 36.000), али зато о ђацима који похађају наставу на српском језику увек имамо тачан податак, и чека се година када неће бити ниједног ђака – првака. Та година је вероватно близу, будући да их сада има свега 19 у свим школама ове државе!
Како год, невладин сектор и српске организације у Македонији, и даље се труде да се српски језик говори и негује у овој земљи. Па тако, Културно информативни центар Срба у Македонији – СПОНА, већ неколико година заредом организује часове српског језика, како у својим просторијама, тако и у основној школи „11 Октомври“ у Речеци, код Куманова.
Шта ће бити, и како ће бити, остаје да видимо. Ко зна? Можда доживимо и попис, пребројимо се, па коначно и сазнамо да ли су ове бројке поражавајуће као што изгледају!
Стефан Радуловић,
новинар Културно-информативног центра „Спона“
* Текст је настао за потребе пројекта „Говори правилно – новинарско правило“ који је Удружење новинара Србије реализовало уз подршку Министарства културе и информисања.
Унс.орг.рс, радар.рс
Evo odgovora autoru teksta. Ukratko, zato sto srbi sebe u makedoniji kao ni makedonci u srbiji ne smatraju nekim drugim narodom, vec istim, tako se desava da se medjusobno asimiliraju. Ja sam poreklom makedonac, rodjen i odrastao u beogradu. Ovde sam makedonac, u makdoniji srbin jer slabo govorim makedonski pa se njime i ne sluzim. Malo je bezveze to deliti, po mom misljenju isto kao sto bi sada delili srbe na vojvodjane, ere, sumadince…
Како бе братко!Зашто би се делили? Баш овако се делимо насилно јер нико не поштује основна права срба нигде па ни у сопствениј јадној земљи.А ко је то тако удесио?Погоди,није тешко.Србомрсци са свих страна и домаћа фукара.
Igrom slucaja saradjujem sa puno makedonskih firmi i svako, bas svako govori srpski. Tako da ovaj clanak ne stoji.