Телевизијски програм у Србији је доста оскудан, али то није ништа другачије од онога какви су интелектуални и креативни домети највећег броја грађана, убеђен је Желимир Бојовић, аналитичар медија, дугогодишњи новинар и продуцент.
– Често се каже да грађани имају власт какву заслужују, али имају и медије какве заслужују. Осим ако није реч о ТВ форматима који су купљени (франшиза), они су суочени са невероватно малом количином новца, а треба да произведу неки ефекат. Зато се онда иде на јако примитивне ствари – или се прави емисија у којој је водитељ дрчан и виче у камеру, или се убацују скандалозни елементи да би изазвали гледаност. Намера је да се подигнутим сукњама и отвореним деколтеима или људима који на телевизији изговарају речи које не би требало, што више шокира, јер данас у Србији медије интересује само гледаност коју мере агенције и од које зависи колико ће зарадити – закључује Бојовић.
Телевизија и грађани су систем спојених судова, истиче наш саговорник, вишегодишњи продуцент интервјуа на Ал Џазири Балканс.
– Уредници са ТВ обично воле да правдају програм питањем попут – шта ли занима мог гледаоца у Пироту? А то је, у ствари, обично изговор да се направи неки скандалозно глуп програм. Данас је и црна хроника заузела прве минуте информативног програма, иако то раније није био случај. Људи иначе воле да чују о тим страшним стварима, јер у немаштини у којој данас живимо, те страшне ствари кажу – добро је, ниси ти лоше прошао, могао си да будеш као овај несрећник. Та црна хроника заправо испуњава све више медијске садржаје, јер људи, генерално, воле да ставе прст у хладну воду страха, посебно када чују да је неко некога убио и на тај начин добијају лажну слику “добро је, бар ми нисмо такви” – каже наш саговорник.
Бојовић тврди да је чиста лаж да на медијској сцени у Србији има креативности, а као неко не да да се она испољи:
– То је као нека река понорница која иде негде и тек понеки пут изађе на површину и ми је видимо. Имамо урбану легенду како у Србији живи нека креативност.
Српски медији као огледало кризе (1): Само да се премијер не наљути
На домаћој медијској сцени Бојовић не мисли да ће бити боље, иако истиче да је за извесне ствари оптимиста.
– Да би било боље, морали бисмо да променимо цео медијски персонал. Постоји мала група људи која озбиљно промишља како би медији требало да изгледају, али та група постаје још мања када дођемо до тога да ли они имају практичне вештине за оно о чему причају?
Провера и провера
– Свако је информисан, онолико колико жели да буде. Ми сами стављамо тачку где мислимо да је довољно. Али и за грађане, као и за новинаре мора да постоји једно ултимативно правило, проверавај, па опет проверавај – каже Желимир Бојовић.
Желимир Бојовић подсећа да је недавно у Скупштини Србије одржана дебата о слободи медија коју је напустила Сњежана Миливојевић, професор са Факултета политичких наука.
– Дакле, медији су дошли да разговарају о медијима и они то не умеју, јер су њихови заступници примитивни, безобразни, агресивни и немају проблем да понашање у својим медијским кућама пренесу и у Народну скупштину.
Међутим, то не треба да застраши грађане. Јер након вишегодишњег рада у неким од најутицајнијих медија могу да тврдим да не треба прецењивати важност медија.
– Они заправо ништа не креирају. Не могу нити треба да васпитавају, нити да упућују. То није улога медија. Постоји читав низ других вештина које би родитељи требало да науче своју децу да би стигли до места на којем ће медији бити само још један елеменат у њиховом критичком читању и промишљању. Медији суштински не морају да буду одговорни за глупости које се овде дешавају, али на неки начин јесу због блискости с политиком. Ипак, суштински је важније какве су школе и универзитети, затим какви се уџбеници пишу и да и децу и студенте уче људи који умеју да пренесу знање, а не шта је на ТВ програму. Увек можете да промените канал.
Смрт културе
Желимир Бојовић упозорава да у Србији нема емисије о култури, јер културе у Србији нема:
– Овде када говоре о култури сви кажу да нема пара, мислећи на државне паре. То је поражавајуће. Политичари, пак, понављају како у културу треба улагати, али они немају ни назнаке онога о чему причају. Култура је део резервисан за озбиљна друштва која имају новац. Друштва која немају новац, имају, можда, појединце попут Марине Абрамовић који могу да чине врхове те неке локалне културе, али се та средина, само због једног имена, не може сматрати врхунском.
Бизнис сектор
– Најбољи програм који могу да препоручим је бизнис сектор Марка Павловића на Ал Џазири Балканс.
– То је диван формат од 30 минута испуњен врхунским кадровима, интелигентно, шармантно, провокативно, а при томе говори о бизнису на начин који је и информативан и инспиративан – каже наш саговорник.
Сутра – Српски медији као огледало кризе (3): А за новинаре метална штангла
Ј. Л. Петковић – Вести
