Никада се раније није догодило да се најмоћнија странка у Србији обрачунава са јавним сервисом као што је то био случај у марту прошле године. Праву пометњу је направила Српска напредна странка када је дала себи за право да саопшти да “РТС служи као свакодневни полигон за прљаве нападе на председника СНС-а Александра Вучића”. Крајем године, тај утисак је сменила, у најмању руку, необична смена Утиска недеље с канала Б92. Менаџмент има своје објашњење, али и ауторка Оља Бећковић и многи који је подржавају сматрају да је реч о забрани која је дошла од врха власти.
Власт воли да каже да прича о притиску на медије пласира опозиција, али и без политичара новинари имају много разлога за бригу за свој положај. Ни цензура, ни аутоцензура се у Србији не смањује, показује последње истраживање Удружења новинара Србије. Можда и очекиван резултат, узимајући у обзир да је поврх свих проблема новинарска професија оптерећена и хроничним недостатком еснафске солидарности.
– Економски положај медија је из године у годину све тежи, па је питање аутоцензуре можда драстичније изражено јер су новинари уплашени за свој посао. То се сигурно негативно изражава на слободу медија. С друге стране, центри финансијске и политичке моћи користе сваку прилику да медије подсете да их недовољно милују. Па и наш премијер Александар Вучић често говори да је жртва у медијима, а председник државе Томислав Николић да је жртва таблоида – каже Нино Брајовић, генерални секретар Удружења новинара Србије.
Медијска заједница је и даље у ситуацији да се бори и против страха, али и против оних који су спремни да на мишиће стечену медијску слободу угрозе, било да су “дежурни у Клиничком центру или служби за информисање владајуће странке”.
Новинари у Србији су и током 2014. године брутално и физички нападани, претили су им и директори и локални функционери, а држана им је и буквица о лепом понашању. У новогодишњој вечери, у центру Ваљева, металном шипком са леђа непознати нападач је насрнуо на новинара Медија центра Железница Србије и листа “Пруга” Александра Ранковића. Владимир Прочикевић, помоћни тренер Фудбалског клуба Раднички из Ниша, напао је уредника спортске рубрике “Народних новина” Душана Јоцића, док се председник КК Црвена звезда Небојша Човић физички обрачунао са водитељом ТВ Коперникус Дејаном Анђусом, који је завршио у хитној помоћи.
Бескаматне позајмице
Удружењу новинара Србије ћ најчешће се јављају за помоћ хонорарци, али тек сваки десети одлучи да покрене судски поступак против власника медија који им дугује новац. Плаше се да ће изгубити и тај посао. УНС даје и бесповратну помоћ и бескаматне позајмице колегама, а на то име за последњих десет година дали су више од милион евра својим члановима.
Драгани Зечевић, новинарки “Вечерњих новости” из Куршумлије, у дворишту куће оштећен је аутомобил, а Жељко Тврдишић, дописник Тањуга и уредник Контакт плус радија из Косовске Митровице добио је поруке застрашивања преко друштвене мреже Фејсбук.
Отворено, на вербални напад, осмелили су се локални функционери. Горан Ђорђевић, в.д. генералног директора компаније Јумко из Врања, упутио је претње новинарки РТВ Врање Марији Крстић Јорданов, док је Анита Митровић Ђукић, заменица главног и одговорног уредника недељника “Нови пут” из Јагодине изјавила да јој је претио члан СНС-а из тог града Даниел Месиховић. Градоначелници Смедерева Јасни Аварамовић УНС је више пута скренуо пажњу да крши слободу јавног информисања, а градоначелник Лесковца Горан Цветановић је добио критику за непримерене изјаве.
Комисија за истрагу
– Једино за шта су се новинари и медијска заједница изборили јесте да се преко Комисије за истрагу за убиства новинара најзад процесуирају одговорни за убиство Славка Ћурувије, да се пронађу убице Милана Пантића и да се утврде све околности смрти Даде Вујасиновић. То је дефинитивно напредак и мислим да је због тога Србија мало скочила на ранг-листи слободе медија који воде Репортери без граница. Али, то није довољно – оцењује Нино Брајовић.Претње новинарима у Србији су кривично дело за које је запрећена казна од шест месеци до пет година затвора. Међутим, проблем је што се ти случајеви решавају или споро или никако.
– И када укажемо на угрожавање слободе медија, најчешће нема судског епилога. И даље не знамо ко је бацио бомбу на кућу Дејана Анастасијевића, ко је пребио уредника Фонета Давора Пашалића. Ни после шест година се не зна ко је напао новинара Бете Милоша Ђорелијевског, а сигуран сам да се у полицији у томе зна, као што се зна ко је од полицајаца напао брата премијера Србије. У том случају истрага иде у правцу проналажења кривих, а када је реч о новинарима то није тако. Значи, не постоји политичка воља да се напади на медијске раднике разреше, пронађу и казне одговорни – подвлачи Нино Брајовић.
Болна тачка информисања очигледно су и сами новинари, јер истраживање УНС-а указује и да власници приватних медија предност при запошљавању дају особама које нису квалификоване за тај посао. С друге стране, истиче Нино Брајовић, и сами власници медија су угрожени тиме што је медијско тржиште у Србији скромно и сиромашно.
Канал пропаганде
– Србија је у самом врху по броју сати који људи проводе гледајући ТВ програм, и зато је то значајан канал пропаганде, било власти или неког центра моћи. Дакле, место које су традиционално имале новине препуштају телевизији и мултимедијима и постају полигон борбе утицајем – истиче Нино Брајовић
– Када је реч о штампаним медијима, данас се продаје 30 до 40 одсто мање тиража него што је то било пре седам година. То јасно говори да су везе центара политичке и финансијске моћи и њихов утицај према власницима медија, односно према послодавцима, веће. Али верујем да би у оној мери у којој би кредибилитет наших медија био већи, и упркос економској кризи, грађани куповали штампане медије.
Ј. Л. Петковић – Вести
