Српски медији у Црној Гори: Умјесто Христа, на Божић нaм стиже „Антихрист“!

Због најављеног доласка предсједника Вучића, слиједи беспотребна политизација највећег хришћанског празника. И умјесто најмасовнијег налагања бадњака у историји Црне Горе, добићемо нове политичке подјеле, сада унутар српског народа 

Пише: Донко Ракочевић

Класичани примјер „посипања пепелом“ је најављени долазак предсједника Србије, Александра Вучића, у Црну Гору, на Бадњи дан, у један од храмова на сјеверу Црне Горе. Јер, њега проблеми српског народа у Црној Гори, и црногорски Закон о слободи вјероисповијести, ни најмање нијесу дотицали (сем што је новцем купио ћутање српских лидера у Црној Гори, гледе његове политике према Косову), у шта смо се очигледно увјерили из иступа које је имао после разговора за предсједником Црне Горе, Мило Ђуканивићем, у Тирану и Драчу.

Тек када је, последњих дана, цио српски народ у региону, па и у Србији, дигао глас због антисрпског и антиправославног Ђукановићевог закона, Вучић се досјетио да треба гласније да се огласи овим поводом, али и даље не предузимајући никакве конкретне потезе који му стоје на располагању као предсједнику државе – од протестне ноте до разних облика санкција, као што је на примјер замрзавање имовине лица блиских црногорском режиму и Ђукановићевој фамилији, или увoђење такси за оне који се одлуче да љетују у Црној Гори.

Уместо нечега од тога, што би можда уразумило црногорског диктатора, србијански диктатор је донио одлуку да на Бадњи дан дође у Црну Гору, да овдје са вјерницима СПЦ налаже бадњаке, чиме жели да покаже како је максимално заинтересован за њихове проблеме, иако и сам зна – да ће својим доласком додатно закомпликовати постојећу ситуацију.

Због најављеног доласка предсједника Вучића, слиједи беспотребна политизација највећег хришћанског празника, као и текућих протеста вјерника СПЦ у Црној Гори, те подјеле међу њима – на оне који су „за“ и „против“ Вучића. Уз то, његовом доласку се највише радују медији наклоњени црногорском режиму, који ће ту прилику искористити да још једном представе како ова Митрополија (и њене цркве) не припада Црној Гори него Србији!

Вучићевом доласку се радују и лидери Демократског фронта, како би учврстили своје везе са србијанским диктатором, који им је, како они вјерују, највећи ослонац у безнадежној ситуаицији у којој се налазе, посебно због затворских казни које им пријете, а уздајући се у Вучићево пријатељство са Ђукановићем.

У целој овој политизацији Бадњег дана, најжалије ми је владике Јоаникија, који је практично „гурнут у ватру“, јер мора  да дочека „Антихриста“,  и то уочи Божића, најсветијег хришћанског празника. Јасно је да је владика Јоаникије, по питању Вучићевог доласка, немоћан да било шта промијени, поготову што је за то благослов дао патријарх Иринеј, али би вјерујући народ његове епископије могао да га спаси – да у наредним данима, до Бадњег дана, на протестима који се организују сваке вечери, истакне пароле са изразима недобродошлице актуелном предсједнику Србије.

Мило Ђукановић је, уочи Божића 1998. године, налагао бадњаке у Цетињском манастиру, заједно са митрополитом Амфилохијем. Ни до данас то многи Срби нијесу опростили свом митрополиту, а вјерујем да се и сам Амфилохије каје што је то дозволио, јер је тај чин омогућио Ђукановићу да се одржи на власти. Мислим да је то довољан наук владици Јоаникију, мада је, опет кажем, он ту прилично немоћан, ако му вјерници не помогну.

ШТА ЗНАЧИ „ПОСИПАЊЕ ПЕПЕЛОМ“?

Израз „посипати се пепелом“ стар је колико и сам чин људског покајања  или оплакивања властите зле судбине. Проистекао из религијског обреда, познатог још старим источњачким народима у Месопотамији, тај израз се у Старом завјету везује за древни обичај Јевреја да посипају главом пепелом у знак жалости због своје несреће или несреће других људи.

Касније је исти обичај, с донекле измијењеним ритуални смислом и садржајем, усвојен од католика. У католичком календару, наиме, има један дан који се назива Пепелница.  Тог дана, у оквиру црквеног обреда, након уводних молитава, у знак покоре, свештеник посипа верницима главу пепелом, изговарајући ритуалну фразу: „Сјети се, човјече, да си прах и да ћеш се у прах претворити…“

Из религијског обреда израз „посипати се пепелом“ пренесен је у свакодевни говор и данас се употребљава у значењу: „Кајати се због учињених недјела“ или „јавно признавати своје грешке“. Тако се данас не „посипају пепелом“ само католици, него и многи други, чак и они који не вјерују у Бога. Ови последњи, можда, и чешће од осталих, вјерујући да ће се на тај начин искупити и задржати свој ранији друштвени положај. Зато је тај „обред“ карактеристичан за понашање људи у свим диктаторским режимима.

Тако је израз „посипати се пепелом“ стекао негативну конотацију, па се данас њиме означава лажно, неискрено и изнуђено кајање. Тиме је религијски обред спознања гријеха и (претпостављеног) искреног кајања претворен у крајње неморалан чин. У сваком случају, лакше је „посипати се пепелом“ него признати властите грешке и покајати се пред Богом.

Седмица.ме