Српски народ у вртлогу јеретичких, незнабожачких и паганских празника

,А гле, радост и весеље, убијају говеда, кољу овце, једу месо и пију вино говорећи: једимо и пијмо, јер ћемо сутра умријети.“(Иса.22,13)

Рођен сам у Ужицу. Титовом Ужицу. Пре педесет једну годину. У цркву ме, за Преображење 1965. године, два месеца по рођењу, однела моја тетка Миљана, крстила, кријући од маме и тате, и тако ми постала и кума. Тога се не сећам, али датум и име кума на крштеници издатој у Ужичкој црквеној општини потврђују ову причу. Други пут ме стрина одвела у цркву у Негбини, чијој парохији припада и наше село Сеништа, када сам имао шест година, пред полазак у школу, и тада сам се први пут причестио. Све до момачких дана то су били моји једини уласци у храм Српске православне цркве. Осим деде Радојице, код кога смо ишли на славу у село, нико ми ништа о томе није причао.

Ипак, славили смо три црквена празника за које нам нису рекли да су црквени. То су Детињци, Материце и Оци. Знали смо да се за Детињце везују деца док нешто не поклоне мами и тати да их одреше, а за Материце и Оце ми смо везивали родитеље, али и комшилук и старије рођаке који су се најчешће ,,дрешили“ парама тако да смо од тих пара куповали играчке за Нову годину код чика Аћима који је држао једну од најснабдевенијих новогодишњих тезги, поред продавнице ,,Обнове“. Радост за децу! Нисмо се питали шта представљају ови празници. Нама је то био део новогодишње бајке чији је врхунац био Деда Мраз.

Да ли су наши родитељи знали за Бога, Цркву, Божић Бату, Нову годину која се слави по старом односно јулијанском календару, шта представљају Оци, Материце, Детињци? Знали су! Бар већина. Они који су пореклом из руралних подручја, а таквих је највише, знали су сигурно. Српски сељак је увек гледао у Небо и молио се Богу, ишао у цркву, славио славу… Знали су и они који су рођени у граду. Српски грађанин из периода пре Другог рата је такође ишао у цркву, славио славу, и они ,,преинтелектуални“ па чак и они прокомунистички настројени, неки традиционализма ради, неки помодарства ради. А онда је дошао Рат и револуција! Револуција изведена испотиха, као оно кад вас муче гасови, па морате да их избаците иако сте у маси људи, а онда вас ода мирис непријатнији него иначе. Све то што се тако уради јако смрди и тај смрад траје…

новембра 1943. године у Јајцу је запржена кајгана која је српски народ коштала као и светог Петра. То је постао нулти час новије југословенске, па и српске историје, пре кога ништа није било битно осим рођења друга Тита и историје, и то лажиране, Комунистичке партије Југославије. Ту су се комунисти одрекли свега. И краља и његових дугова, и цркве и Бога и… То је постао празник, по важности одмах иза рођендана друга Тита, Дан републике. Поред тога што се није радило неколико дана, обавезан је био свињокољ. За Србе посебно. 28.новембра почиње божићни пост, а 29.-ог комунистички свињокољ. Мислите да је то било случајно? Није сигурно. Није, ни као помор прасића који је наступао пред Нову годину грегоријанску, седам дана пред Божић, опет за време Божићног поста.
Причао сам са родитељима о томе. Рекли су нешто као – па сине морало се, ко није у партији није могао да добије посао, стан… нама су све дали, како да идемо у цркву и славимо славу кад би се то сазнало не би имали ништа… Дакле веру за вечеру. У реду, нећемо замерити, ,,морало се.“ Да ли је ђакон Авакум морао на колац? Али, оставимо то. Питам се, да ли моју генерацију, ево и ја сам већ, Богу хвала, деда, оправдава родитељска слабост или незнање о својој вери и традицији, које је евидентно? Међутим, данашњи млади људи су имали, или могли имати, веронауку, шансу да науче ко су, зашто се изјашњавају као Срби, као Православни. Да ли су је искористили?

Очигледно нису. Судећи по друштвеним мрежама, већина је припремила богату новогодишњу трпезу са неизбежним прасићима и руском салатом и наравно поносно избацила фотке које сведоче оно ,,има се – може се“ пред сам крај Божићног поста. Све то уз богат ,,културни програм“ пинковизије, грандовизије, ,,Парова“, ,,Убице мог оца“ и слично… Они који нису остали кући потрчали су на тргове својих градова где су из свог џепа (општинског буџета) дебело платили Лепе Брене, Бајаге и све друге који су их забављали још од комунистичких времена, да се уз врућу ракију и прштање петарди провеселе и пожеле срећну Нову годину. Грегоријанску, секуларну, комунистичку, фискалну…

За седам дана, Боже здравља, ето Божића. Нико се у Србији не пита откуд Божић после Нове године? Како у тим западним земљама иде прво Божић па Нова година? Ма шта има везе? Опет прасићи, ражњићи, петарде. За седам дана после Божића, ето ,,Српске нове године“. Откуд две Нове године? Ма шта има везе, имамо два разлога да пијемо једемо и бацамо петарде! Већина српског народа не зна своју историју. Не знају ни ону од Јајца. Знају да им је било добро и да им је друг Тито дао све. Заборавили су и шта су дали заузврат. Кад би могли да се сете, уплашили би се. Наша историјска меморија је празна, испрана. Нама се сервирају празници као поводи за луде журке. Никога није брига шта слави. Битно је да се слави.

Не морају сви да посте. Апостол Павле у посланици Римљанима каже:,, Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе.“ Али, не морамо као незнабожци да се препустимо општем распусништву и сваки моменат назван празником проведемо у баханалијама, називајући то ,,добрим проводом“. Ако не постим, не презирем ли ја онога који пости ако се хвалим ићем и пићем које сам припремио своме стомаку за Нову годину? Није ли то ,,саблажњавање ових малих“? Како ствари стоје, кад саберемо све, идемо путем Содоме и Гоморе. Знамо како су прошли ови градови. Или не знамо?

Како да се спасемо? Једино као Ниневљани, који су озбиљно схватили упозорење пророка Јоне: ,,И Ниневљани повероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у кострет од највећега до најмањега. Јер кад дође та реч до цара Ниневијскога, он уста са својега престола и скиде са себе своје одело, и обуче се у кострет и седе у пепео. И прогласи се и каза се по Ниневији по заповести царевој и кнезова његових говорећи: људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу ни да пију воде. Него и људи и стока да се покрију кострећу, и да призивају Бога јако, и да се врати сваки са свога злога пута и од неправде која му је у руку. Ко зна, еда се поврати и раскаје Бог и поврати се од љутога гнева својега, те не изгинемо. И Бог виде дела њихова, где се вратише са злога пута својега; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини.“ (Јона, 3, 3-10).

Историја, која је из глава нашег народа избрисана, се понавља. Ко не научи тај мора да понавља, а ми ништа научили нисмо. После нам криви Турци, НАТО, природа… Не! Ми смо криви за све што нам се дешава. Зауставимо ову револуцију која траје и дан данас нас запахњује својим смрадом! Вратимо се Извору. Извор нам је Господ наш Исус Христос који нам је кроз светога Саву дао лек над лековима – свето Причешће! Послушајмо Св. Пророка Исаију и повратимо се са небогоугодних путева својих: „И зва вас Господ над војскама у онај дан да плачете и ридате и да скубете косе и припашете костријет; А гле, радост и весеље, убијају говеда, кољу овце, једу месо и пију вино говорећи: једимо и пијмо, јер ћемо сутра умријети. Али Господ над војскама јави ми: неће вам се проститити ово безакоње до смрти, вели Господ, Господ над војскама“ (Иса. 22,12-15).

Можда сам претерао у свом писанију. Није ми била намера да осудим било кога, само да подсетим. Најпростије речено:,, Покајмо се браћо и сестре док још има времена.“

Срећни вам и богом благословени наступајући празници Божић и Нова година.

Зоран Селаковић

ВасељенскаТВ