Српски научници у раљама беспарице

Наука је будућност која не може одмах да се исплати, што је и најчеши разлог зашто наша држава не хаје много за научнике. Оно што умне главе могу да допринесу својим истраживањима обично не може да се политички наплати у једном изборном циклусу. Ипак, добра вест за скрајнуту научну заједницу у Србији јесте податак да је у односу на прошлу за ову годину држава издвојила 15,2 одсто више новца за науку.

И поред овог повећања, то је и даље далеко испод европског просека. У Европи се за науку издваја просечно два и по пута више у односу на њихов бруто друштвени производ (БДП).

Ентузијазам и таленат

– Ако погледате последње анализе, кад се резултати наших научника поделе са средствима која добијају, Србија је високо котирана, али се та средства не могу упоредити с оним које издвајају богате земљу – каже за “Вести” др Душко Благојевић, научни сарадник и председник Заједнице института Србије.

Другим речима, податак да по броју објављених научних радова у свету Србија заузима 48. место међу 230 земаља може да се припише ентузијазму и таленту домаћих истраживача, а не стварним улагањима у научна истраживања.

Будући да међу онима који напуштају Србију предњаче школовани и образовани млади људи, то је и овај људски фактор који Србију и даље држи изнад површине научних вода угрожен. Довољно је подсетити да је по спремности да задржи таленте Србија последња од 140 земаља на листи Светског економског форума!

Дупло мање

Циљ Европске уније јесте да до 2020. године све државе чланице на науку издвајају три одсто БДП: два одсто из приватног сектора, а један из буџета. Србија има мање амбициозне планове. Према Стратегији научног и технолошког развоја до 2020. године, план је да укупна улагања из свих извора достигну 1,5 одсто БДП.

Ако је просечна плата у научним институтима око 600 евра, а технички услови у дебелом заостатку за оним на западу, онда не чуди што млади научници, чим им се укаже прилика, одлазе на усавршавање и остају тамо где имају веће шансе да се креативно остваре и да за то добију одговарајућу новчану сатисфакцију.

Проблем на који је указао саговорник “Вести” др Душко Благојевић јесте и у начину финансирања института. Према прописима, они се финансирају искључиво по пројектима.

– Другим речима, институти се с конкретним пројектима јављају на конкурс надлежног министарства и када им тај пројекат буде прихваћен, добијају од државе предвиђена средства. Али шта кад се пројекат оконча? Све то ствара додатни притисак на истраживаче. Зато се залажемо за имену начина финансирања које би, за разлику од садашњег, дало стабилност институтима и утицало на истраживаче да остану у земљи. Ако после пројектног циклуса истраживач остане без посла, боље је да заврши на улици с уштеђевином коју је стекао на западу, него на улици без динара и с кредитном ратом за стан – сликовито пореди Благојевић.

Нацрт до марта

Свесна важећег неподстицајног решења финансирања науке, држава сада ради на измени Закона о научно-истраживачким делатностима. Иде се на комбинацију фиксног дела плате и додатка за оне који својим пројектом прођу на конкурсу. До краја марта требало би да се изађе с нацртом новог закона, а да се с применом крене наредне године. Тако би научник могао да буде ослобођен притиска због егзистенције, а истовремено да се у потпуности посвети истраживању које ће му такође донети новчане бенефите. На крају, озбиљним држава и те како смета да се њихови научници третирају као социјални случајеви, уместо као понос нације.

У ЕУ пролазе само најбољи

Један од малобројних подстицајних примера био је повратак у Србију др Магдалене Ђорђевић, физичарке. Иако је докторирала на престижном Колумбија универзитету, а годинама се бавила истраживањем у Охају, она се по позиву Института за физику вратила у Београд. С пројектом посвећеним истраживању особина материје (кварк-глуконске плазме), она и њен тим су на конкурсу ” Еуропеан Ресеарћ цоунцил

“у оквиру ЕУ добили 1,4 милиона евра за истраживање. Ту нема протекције на лепе очи или партијску књижицу, само квалитет пројекта и изврсност научника који стоји иза њега.

– Апсолутно се нисам покајала, све ми иде по плану – одговара др Ђорђевић на питање “Вести” да ли се у међувремену покајала.

За оне који се баве теоријском науком избор да остану у Србији је лакши јер њихово истраживање не захтева посебне технолошке услове које, по правилу, захтевају и већа новчана издвајања. На другој страни, за оне који се баве експерименталном науком, одлазак у богате земље, које издвајају више за научна истраживања, намеће се готово као неминовност. Многи као пример наводе и Николу Теслу који се бавио експерименталном науком. Кажу да Тесла не би постигао то што је постигао чак и да је остао у западној Европи јер је само тадашња Америка са богатим инвеститорима који нису штедели на парама за иновације, као што су Морган и Вестингхаус, могла да му приушти скупе експерименте.

Универзитетима мало лакше

За разлику од института, који се искључиво финансирају по основу пројеката, универзитети су у нешто повољнијом позицији јер они, осим новца за конкретне пројекте, имају обезбеђена средства за своје функционисање и из државне касе.

– Институти су у том смислу у знатно неповољнијем положају. Држава може да каже да, рецимо, ове године нема новца за пројекте и тада нису угрожени само истраживачи, већ и комплетни институти као једни од носилаца научног развоја. Да нема 11 независних института, који су део универзитетске заједнице, и научних достигнућа њихових сарадника, не би Београдски универзитет био на Шангајској листи и увршћен међу 400 најбољих у свету – објашњава др Душко Благојевић.

Ј. Арсеновић – Вести