Радништво у Србији још један Први мај, Међунардни празник рада, “прославља” тихо, понижено и без снаге да дигне глас протеста због положаја који више подсећа на Енглеску уочи индустријске револуције него на европску земљу у 21. веку.
Поражени, разједињени и без воље да се боре, радници се и овог Првог маја могу само да се радују нерадном дану, а тек ретки јагњићима и роштиљу на првомајском уранку. И не помишљају да дигну глас против неподношљивог положаја. Синдикати нису у стању да артикулишу њихово незадовољство и уместо да бране права малог радног човека, све више су део властодржаца, баш као у време самоуправног социјализма. Разлика је само у томе што су у социјализму радници још и видели некакав напредак и перспективу. Данас не виде ни како ће платити струју идућег месеца.
Председник Уједињених гранских синдиката Независност Бранислав Чанак оценио је да је у Србији положај радника поражавајући и да нема места за славље Међународног празника рада, 1. маја, јер се изгубила суштина због које се тај дан обележава.
– Тешко је употребити реч празник (за 1. мај), јер они који треба да празнују толико су бедни да празновање и та беда не иду заједно. Они имају разлог да јадикују и обележавају трагедију у којој се налазе – рекао је Бранислав Чанак.
Чанак је подсећа да празник рада у капиталистичком свету служи да се тог дана окупи што више радника, да се покаже њихова снага и став према власти. У Србији је још из времена комуниста остало да се тај дан слави, сада је то више него скромно, али је, како истиче “тужно да се из године у годину понавља Први мај на исти начин”.
– Људи одбијају да га узму у своје руке. Онај којима је намењен неће да га користе, и да бар тога дана, једанпут у години, изађу на улицу и кажу да су љути и да пошаљу политичку поруку онима који уређују друштво да морају да рачунају на ту љутњу – наводи Чанак и наглашава да је поражавајуће шта се дешава радницима у Србији, уз велику вероватноћу да буде горе.
– У Србији се прошле године дневно у просеку гасило 196 радних места, а та тенденција је настављена и ове године. И да имамо пуну запосленост то би било довољно да сирене трубе на узбуну, а ми крећемо са 26 одсто незапослених – навео је он.
Како је додао, Србија је међу првим земљама у Европи по стопи незапослености, а све је ближа и Републици Српској где је број пензионера премашио број оних који раде.
Према његовим речима, синдикат Независност не обележава 1. мај јавним окупљањима.
– Не могу да изводим раднике на улицу на силу. Ако чланови не желе да имају 1. мај, већ јагњетину и роштиљ, ми то не радимо. Када им буде догорело до ноката и када буду тражили да праве протесте и револуције нека се јаве – каже Чанак.
Док Независност неће протестовати на силу, председник Савеза самосталних синдиката Србије Љубисав Орбовић организовао је Првог маја протестну шетњу центром Београда, како би изразили неслагање с предложеним Законом о раду чије се усвајање ускоро очекује.
– Желимо да укажемо властима да морају размишљати о запосленима и пензионерима приликом усвајања нових закона и мера – казао је Орбовић.
А каква је привредна ситуација у Србији сведочи податак да је индустријска производња сада за 60 одсто нижа него 1989. године и да је у многим секторима 70 одсто мање запослених, што делује застрашујуће. Директор Института економских наука Дејан Ерић каже да се плаши најављеног таласа реструктурирања око 150 предузећа јер се на то у Србији обично гледа као на отпуштања.
Све је почело у Чикагу
Хиљаде радника штрајковале су у Чикагу 1. маја 1886. године, тражећи осмочасовни радни дан. На улицама их се окупило првог дана око 40.000. Три дана касније избила је туча у Мекормик риперу. Полиција је убила четворо синдикалаца. Група анархиста позвала је раднике да се наоружају и изађу на трг. Окупило се 3.000 људи и неко из масе бацио је бомбу те убио седморицу полицајаца. На првом конгресу Интернационале, 1889. године, 1. мај проглашен је за празник рада. Обележава се у више од 150 земаља света.
Дан радника у САД
Занимљиво је да иако је све кренуло из Сједињених Држава, у тој земљи радници не обележавају Први мај као празник радништва. Уместо тога, Дан радника обележава се првог понедељка у септембру када се синдикалци организују у протестним шетњама и другим манифестацијама.
Марш грађевинара у Аустралији
Дан радника и у Аустралији се обележава мимо Међународног празника рада. “Покрет осмочасовног радног времена” прерастао је у синдикалну организацију када су грађевински радници Соунмаса 21. априла 1856. у Мелбурну прекинули рад и кренули у марш на Универзитет Мелбурн и здање локалног парламента захтевајући краће радно време. Протест је био успешан. У једном делу Аустралије Дан радника се обележава првог понедељка у октобру, док се у другим деловима обележава другог понедељка у марту, односно првог понедељка у мају.
Наслеђе Туцовића
Пре више од једног века утемељивач синдикалног организовања и социјалдемократске идеје у Србији Димитрије Туцовић поручио је обесправљеним радницима да “у Србији више нема гладних година, јер су све године гладне”. Српска социјалдемократска партија је под Туцовићевим вођством била једна од најнапреднијих и најборбенијих радничких странака у Европи. Туцовић је читав живот посветио борби за радничка и људска права, равноправност полова, опште право гласа, социјалну правду и грађанске слободе у Краљевини Србији.
Проблем Србије није само у томе што се налази у економској кризи, већ је у њој присутна и друштвена криза великих размера на коју владајућа политичка елита досад није успела да понуди прихватљив одговор.
Марш на Брисел због мера штедње
У Европи је 26 милиона људи без посла, што је за десет милиона (62 одсто) више него пре пет година. Седам и по милиона младих нема посао. Због тога Европска конфедерација синдиката (ЕКС) истиче да је крајње време да Стари континент крене новим путем. Једини одговор који су досад политичари нудили – штедња – поражен је у пракси, без икаквих резултата.
– Грађани Европе готово пет година плаћају високу цену мера штедње, дерегулације и других мера које нису уродиле плодом, осим што су смањене пензије, социјална помоћ и јавне услуге – каже Бернадет Сегол, генсек ЕКС-а.
По први пут и Брисел је имао због чега да се забрине 4. априла када је 50.000 синдикалаца, представника свих европских држава, марширало на здање Европске комисије.
– Проговорили смо напокон једним гласом. Французи су организовали уличне протесте, у Грчкој су демонстрације редовне, а криза утиче на све европске грађане и они желе да се њихови гласови чују. Један слоган уједињује Европљане, а то је – Стоп штедњи! Европа мора да промени курс – рекла је Сегол.
Синдикалци посебно указују на нерегуларне измене закона о раду у неким чланицама ЕУ, нарочито онима које су биле приморане да приме пакете помоћи буџету због претње банкротом, или банкрота. Те реформе нису довеле до повећања запослености, напротив, повећан је број незапослених, а то је главни генератор кризе, не само економске него и друштвене уопште.
Вести
