Српски радници су на пијаци робова: Златно робовласничко доба

Александар Вучић уверава грађане да је Србија ушла у „златно доба” и да је постала „економски тигар на Балкану”. Велику пропаганду лажи демантује стварност. Србија је прошле године званично проглашена најсиромашнијом државом у Европи, у којој више од 1,2 милиона људи је егзистенцијално угрожено, а 400.000 деце живи у апсолутној беди, без хране и здравствене заштите.

Kолективна хипноза, која се шири режимским медијима, не може да сакрије чињеницу да је напредњачка власт увела Србију у „златно робовласничко доба”. Стопа незапослености се не смањује због отварања нових радних места, него због егзодуса младих и образованих. Око 74.000 грађана сваке године оде на рад у иностранство. Kо остане, осуђен је на рад у нељудским условима.

Више од 70 одсто запослених прима плату до 220 евра, у многим предузећима – како код домаћих бизнисмена, тако и код страних инвеститора – не поштују се прописи, колективни уговор је мртво слово на папиру, радници су излошени мобингу, сексуалном злостављању и свакој другој врсти шиканирања и израбљивања. У неким фирмама морају да носе пелене, како не би губили време за обављање физиолошких потреба, а у многима су злоупотребљени у политичке сврхе.

У самоодбрани од напредњачке власти, у марту је покренуто неколико радничких протеста и штрајкова. Рад су обуставили запослени у Поштама Србије, који захтевају веће плате, побољшање материјалног статуса, повећање броја радника у оперативи и исплату нераспоређене добити из прошле и претпрошле године. Од 15.000 запослених у Пошти, 12.000 прима између 32.000 и 39.000. У тој групи се налазе углавном курири, поштари и шалтерски радници. Просек плата је много већи јер запослени у администрацији имају плате преко 60.000 динара. Али, те плате су такође недовољне да се преживи.

Рад је обустављен у главним дистрибутивним центрима, у Београду, Новом Саду и Нишу. Поштари су пристали да деле пензије, пошто су и пензионери социјално угрожена категорија, али не разносе пошиљке и писма, па ни рачуне и судске дописе. Шалтери не раде један сат дневно, а очекује се да, уколико не дође до договора с руководством, и на тим местима буде тотално обустављен рад. Поштари се извињавају грађанима због непријатност и моле за разумевање јер су принуђени да се на овакав начин боре за голу егзистенцију.

Радницима Поште 2014. године смањене су плате за 10 одсто. Запосленима у другим јавним предузећима враћене су на стари ниво, а поштари су добили само повећање од 3,4 одсто на прошлој јануарској плати и ништа више. Прошле године, запослени у Пошти два пута су штрајковима захтевали исто што и сад. Оба пута су настављали рад после обећања премијерке Ане Брнабић да ће бити одобрено повећање плата. Представници Синдиката ПТТ одржали су два састанка с Брнабићком, а трећи, на коме је требало да буде потписан споразум, никад није одржан. После тромесечног ћутања, синдикалцима је из Владе стигао захтев да се прво извину због штрајкова, па ће тек тада да наставе преговоре.

• Системски се урушава предузеће. Људи нам одлазе, неће да раде, пада квалитет послова и једно успешно предузеће ће врло брзо постати губиташ. Имали смо добит по 3-4 милијарде годишње. То сад пада и ускоро ћемо зависити од пара из буџета. Многи приватници су већ основали фирме које треба да преузму наше послове и нама је потпуно јасно шта нас чека – тврди Милорад Будимир, члан Штрајкачког одбора Синдиката ПТТ.

Штрајкачи оптужују Миру Петровић, директорку Поште, коју сматрају најодговорнијом за лоше резултате рада и катастрофалну ситуацију. Док радници живе на ивици беде, директорка се бахати. Недавно је одобрила куповину 46 нових лимузина за потребе руководства. Штрајкачима већ потписује суспензије, прети им отказима, па и полицијом

Петровићева је на то место постављена по политичкој линији, као представник ПУПС-а, али у Пошти сумњају да није у питању само њена неспособност, него и свесна намера да се обори вредност предузећа како би подобном купцу било продато по што мањој цени. Према тим информацијама, подобни купац би требало да буде Андреј Вучић. За млађег брата Вучића одавно се говори да је незванични власник неколико фирми које се баве курирским пословима, међу којима је и „Роyал Еxпрес”. Такође, радници Поште Србије тврде да је он организовао набавку 80 комбија, који су додељени дистрибутивном центру у Земуну.

Иако им је јасно да су њихови пословни и егзистенцијални проблеми изазвани политичком и криминалном одлуком појединаца из врха власти, поштари истичу да њихов штрајк нема политичку позадину и да није везан за грађанске протесте „Један од пет милиона”.

И за хаос у Републичком геодетском заводу крива је власт. Радницима у РГЗ током 2018. године плате су смањене за 35 одсто. Почетком децембра прошле године Синдикат РГЗ покренуо је штрајк са захтевом да се исплате укинути додаци и примања по основу посебних звања катастарских службеника. После седам недеља, 21. јануара постигнут је договор с представницима Владе Србије. Не само што Влада и РГЗ нису испунили ништа од обећаног, него су једном броју запослених смањене јануарске плате. Поред кажњавања неподобних радника, Влада није формирала групу за надзор радника РГЗ, па ни Одбор за праћење примене и спровођења Споразума са Синдикатом РГЗ, због чега су се стекли услови за нови штрајк. Рад је обустављен 26. фебруара и од тада су блокирани сви катастри у Србији. Републички геодетски завод не прима и не издаје документе, осим за потребе здравствене и социјалне заштите грађана.

Током последњих неколико година, трагови свих афера које су везане за РГЗ вуку према министарки Зорани Михајловић. Злоупотребом РГЗ, она је омогућила незаконито одузимање 2.213 хектара државног земљишта на Златибору. После тога, РГЗ је директном погодбом платио чак 1,2 милиона евра за сателитске снимке, за које стручњаци тврде да нису употребљиви. За опрему, софтвер и кадрове АГРОС сервиса за прецизно позиционирање плаћено је око два милиона евра, да би био изнајмљен приватном предузећу, чиме је РГЗ изгубио 80 одсто досадашњих клијената. Због тих поступака поднете су кривичне пријаве против одговорних лица, али нико по њима није поступао. То и не чуди, пошто је покренут процес трансформације РГЗ у акционарско друштво, како би Зорана Михајловић или неки брат Вучић преузео власништво над тим државним заводом.

Уместо да решава захтеве радника, руководство РГЗ истиче да је „штрајк покренут с политичким циљевима, а не као резултат бриге за социјално благостање запослених”. О пословним аферама нико се не изјашњава.

Пред Врховним касационим судом данима су протестовали грађани задужени кредитима у швајцарским францима. Удружење „ЦХФ Србија” захтевало је да ВKС заузме јасан став о кредитима индексираним у францима, пошто су досад доношене контрадикторне пресуде по истим тужбама. Неколико грађана је даноноћно штрајковало глађу, све док се, ненајављен, у пратњи новинара режимских медија, није појавио Александар Вучић.

Иако нема никаква уставна овлашћења да поступа у оваквим случајевима, Вучић је позвао грађане да обуставе протест и обећао да ће држава покренути преговоре с банкама, како би се нашло решење којим ће бити олакшано враћање кредита. Вучић је окупљенима рекао да би индексирање кредита у еврима државу коштало око 120 милиона евра, али ако Врховни касациони суд донесе одлуку у корист грађана, он ће предложити да банке плате 60-70 одсто те суме.

Неки грађани су му се јавно захваљивали, уверени да им „само он може помоћи”.Један од њих признао је новинарки Пинка да “само у председника верује, нема у кога другог”. Сутрадан, након што су привремено прекинули протест, Вучић је изјавио да „држава нема начина да враћа кредите појединаца, који су знали у какав се ризик упуштају”. Тако су прошла и сва друга Вучићева обећања.

Сутрадан, након што су привремено прекинули протест, могли су да чују његову изјаву да „држава нема начина да враћа кредите појединаца, који су знали у какав се ризик упуштају”. То је могло да их подсети на резултат свих других Вучићевих обећања.

Драган Младеновић, радник смедеревске „Гоше”, у очајању због беспарице, у марту 2017. године, обесио се на радном месту. Три недеље касније, Вучић је посетио „Гошу”, обећао је да ће радницима, уместо заосталих плата, држава дати по 60.000 динара и да ће он лично помоћи да се реше проблеми, „иако су му руке поприлично везане”. Вучић је добио аплауз, радници ни динара, а фабрика катанац на врата.

Решење многих радничких проблема би било много ближе кад би руке Александра Вучића заиста биле везане. Док се то не деси, он и његова свита уништаваће Пошту, Републички геодетски завод и све остало што сматрају својим пленом. Никоме неће опростити, све ће опљачкати.

П. Поповић, Таблоид