Српски радник јефтинији од кинеског

Стручна јавност сумња да ће Кина пристати да кроз концесију гради пругу Београд – Будимпешта, како би то желео премијер Александар Вучић, али да би могла да купи неке фирме због јефтине радне снаге.

Најава да ће Кинези купити неке од наших посрнулих текстилних компанија дочекана је позитивно, јер се ради о сектору који већ деценијама пропада, управо под притиском јефтине кинеске одеће и раширеног шверца, који српски текстил чини скупим.

Сарадник Института за европске студије Горан Николић каже да би било одлично ако би Кинези уложили у српску текстилну индустрију, “јер је тај сектор у сталној кризи већ 23 године”.

“Те фирме раде на ивици рентабилности, тако да свако улагање треба поздравити. Могуће је и да Кинези имају намеру да преко улагања у српски текстил лакше уђу на европско тржиште”, каже Николић, коментаришући чињеницу да тренутно велика количина одеће из Кине “сивим” каналима стиже у Србију и на друга тржишта.

Ђорђе Момировић, власник кожне конфекције Мона, каже да интересовање кинеске стране да у Србији уложи у текстилну индустрију представља “најбољу слику и прилику тога колика је цена радне снаге у нашој земљи”.

“То значи да су плате овде мање него у Кини и да они процењују да ће цена радне снаге у Србији и даље падати. Кина није велика зато што помаже другима, него зато што се бори за своје интересе. Мало ми је жао када чујем такве вести, јер они нису рекли да ће овде улагати у ИТ, него у сектор са најнижом ценом радне снаге. Наравно, то за Србију није лоше, јер ће неки људи који сада немају посао добити радно место. Али за земљу у срцу Европе, да има најјефтинију радну снагу, то је можда могло некада да се прихвати за Албанију, али за државу која је у последњих 50 година навикла на аутомобил, да сада пређе на бицикл, то је помало тужно”, каже Момировић.

Консултант за страна улагања, Махмут Бушатлија, потез кинеских инвеститора тумачи као знак да је текстилна роба која се производи у тој земљи постала мање конкурентна на европском тржишту, због чега сада настоје да смање своје трошкове.

“Због кризе у Европи, кинеска роба постаје помало неконкурентна. Европа је направила стратешку грешку када је више од 80 одсто своје производње преселила у Кину како би уштедела на трошковима производње. Међутим, Кина је од тада доживела велики раст, а са таквим растом иде и повећање плата, па је и кинеска роба поскупела, због чега су европски потрошачи почели да је мање купују. Сада Кинези настоје да смање цену својих артикала тако што ће производњу приближити месту продаје како би уштедели на транспортним трошковима”, каже Бушатлија.

Овај стручњак подсећа да је Кина тако пре две године направила договор са Турском о томе да део текстилне производње пресели у ту земљу, како би била ближе европском тржишту. Такав договор је одговарао и Турској која је на тај начин обезбедила пласман за свој памук.

Бушатлија мисли да ће долазак кинеских инвеститора у српски текстилни сектор бити од користи за нас, “али само под условом да у тим фабрикама буду радили српски грађани, а не да доведу Кинезе да раде, као што су учинили приликом изградње моста Земун – Борча”.

“Кинези не желе да преузму ризик”

Горан Николић је скептичнији према најавама о изградњи брзе пруге Београд – Будимпешта због опасности да тај пројекат буде финансиран кредитом.

“Модел финансирања пруге је кључни проблем. Идеално би било да то буде концесија, јер онда сав ризик рентабилности пројекта пада на концесионара. Али, Кинези зато до сада ниједном нису показали да су заинтересовани за концесију, пошто не желе да преузму ризик да та пруга не буде исплатива. Две године се причало о томе да ће кинеска страна концесијом финансирати путне деонице Обреновац – Сурчин и Пожега – Чачак, па од тога до данас није било ништа. Проблем је што су пруге ретко где рентабилне, осим у Кини, Јапану, Швајцарској и Француској. А пошто се овде ради о међународној деоници, онда је рентабилност још теже постићи”, тврди Николић.

Данас