ВЕЋ дуже време у трговинама и на пијацама нема домаћег пасуља. Пребранац, тако, домаћице у Србији могу да праве од тетовца из Киргистана, да спремају градиштанац из Аргентине, или да се “часте” најскупљим зеленим пасуљем из Украјине.
Трговци тврде да је готово немогуће наћи домаћи пасуљ, а статистика каже да је лане у Србији увезено више од 13.000 тона. Причају да српског пасуља у понуди нема већ дуго. Тренутно купцима нуде тетовац и градиштанац из Аргентине, Египта, Киргистана, Перуа…
Економиста Драгован Милићевић за наш лист каже да се свакако исплати увоз поврћа, пасуља, лука, кромпира и другог, а када се погледају увозне цене све је јасно.
– Пасуљ кошта од 0,59 до 0,8 евра, увоз из Шпаније и Италије без царине, као и за ЦЕФТА земље, док је за остале земље 20 одсто царина – додаје Милићевић. – Цена на пијаци је више од 300 динара за килограм. Лук кошта 0,22 евра, а за 12 месеци увезли смо 7.300 тона или 7,3 милиона килограма. Пасуљ нисмо увозили из Мадагаскара у последњих годину дана. Главни су сада Етиопија са 24 тоне у октобру прошле године и Египат са 23 тоне у септембру 2014. године.
Млади лук и салата су посебна прича, јер је на нашем тржишту разлика у цени увозно-домаће 1:3,5. Готово да је извесно да на цену у увозу се бар дупло зарачунају велетрговци и још 50-60 одсто малопрометници.
– Јасно је зашто се то ради, а зарада је основни мотив без сумње – сматра Милићевић. – Питање је да ли домаћи произвођач може или жели да продаје по тој цени у време када је понуда ограничена. Проблем Србије су недовољна производња, лоше управљање процесом, висока производна цена и слично. Ту држава мора, а не видим жељу, да предузме кораке ка обезбеђењу конкурентне производње, јер овако на дуже неће моћи. Да ли се може конкурисати са оваквим ценама наших пољопривредника?
Да су цене у набавци, рецимо, увозног пасуља далеко ниже, од домаћег, указују и у трговинским ланцима. Тврде да се пасуљ исплати увозити, не само због цене, већ и због дугогодишње слабе понуде домаћег на нашем тржишту. Код лука и кромпира, ситуација је специфична. Наиме, наши повртари немају хладњаче, где би током године чували поврће и продавали га. Зато су присиљени да што пре распродају своју робу. И док се некада с јесени куповало за зиму по два три џака, а клице склањале сваких десетак дана, сада је кромпир доступан у сваком тренутку. И престали смо да правимо залихе.
То се одразило и на саме произвођаче, који су одустали од несигурне производње и пласмана поврћа. А томе су кумовали хипермаркети, који су били и до 20 одсто јефтинији у цени од пијачних тезги. Из године у годину повећавао се увоз, а смањивала домаћа производња, што је довело до тога да често увозимо најосновније поврће са другог краја планете.
– Како нам је седиште компаније у Војводини, у нашој понуди имамо 80 одсто домаћих производа – каже Оливера Ћирковић, пи-ар менаџер “Универекспорта”. – Имамо чак и регистрована стална откупна места, па увек имамо робе на лагеру. Наравно, уз домаћи скупљи имамо и увозни јефтинији бели лук, јер морамо да се прилагодимо сваком џепу.
Како каже Ненад Будимовић, секретар Одбора за пољопривреду Привредне коморе Србије, иако је наша земља позната по узгајању поврћа, и даље имамо уситњену производњу. То доводи до неисплативости.
– Бели лук увозимо из Кине, али одатле све стиже – прича Будимовић. – Тај лук нема ни укус ни мирис. Наш производ је добар, али мора да се документује. Ми смо изгубили маркетинг. Пољопривредне стручне службе и држава морају да раде на документацији, пласману и маркетингу. Идемо стихијски, а убила нас економска и политичка несигурност последњих двадесет година. Код нас пољопривредна стратегија постоји на папиру, али не и у пракси. nД. Маринковић
ПРЕВОЗ
БРОДСКИ превоз, како каже Милићевић, није велика ставка. Закуп бродског контејнера, а то су 23-24 тоне, до Барске луке, није више од 12 евроценти по килограму, а превоз од Бара 1.500 евра на 23 тоне, што је седам евроценти по килограму, тако да ту није велика ставка каква се на први поглед чини. Нарочито не за веће количине.
Поврће и воће стиже, иначе, огромним бродовима у контејнерима и цене су неколико пута ниже од малопродајне. Наиме, трговачке куће преузимају кромпир, лук, пасуљ, салату, краставце од дистрибутера, и они су у том ланцу, можда седма-осма рука.
Ј. Субин, Новости
