Српски страначки вашар: Од власти нема бољег бизниса

Београд – Демократија или њена имитација, дилема је коју намеће српска политичка сцена статистиком за Гиниса, окићена са више од 100 политичких партија. Србија, према подацима Министарства за државну управу и локалну самоуправу, ажурираним 20. марта ове године, има чак 119 регистрованих партија.

То је готово десетоструко више него у колевци парламентаризма Великој Британији која броји свега 12 партија, мада са близу 70 милиона становника има и десет пута већу популацију од Србије.

Последња регистрована у новембру 2017. је Влашка странка Мост, али ту сигурно није крај списка, јер партије, нарочито мањинских заједница, ничу као печурке после кише. Зашто и не би када је за регистрацију странке националних мањина треба само 1.000 потписа грађана, а за остале 10.000 и свега 150 евра.

То се дешава, како каже социолог Срећко Михајловић, из простог разлога што ни Срби нису Енглези.

„Политика је у Србији једна врста бизниса, где људи оснивају партију јер не кошта много, а имају наду да нешто могу и да зараде. Како 90 одсто приватних фирми чини власник и двоје-троје запослених, у политичком бизнису су партијска руководства која често нису довољно активна ни на сопственој програмској опцији, што се види и на изборима када имају мање гласова бирача од потписа грађана који су им били потребни да стекну услов уласка у изборну трку. Тај „бизнис приступ“ политици као један вид социјалне помоћи, показатељ је нашег разумевања или неразумевања политике“, каже Михајловић за „Вести“.

Они који оснивају странке надају се могућности уласка у власт, што према речима овог аналитичара, и јесте прави бизнис.

„Сетимо се како се после 1990. био већи број оних који су се промовисали као успешни бизнисмени и доста су тако зарадили, док су други успели да уђу у државна предузећа и институције на велике плате“, подсећа Михајловић на „сладак живот“ политичара.

Баш зато, како објашњава, грађани имају отклон, али и због тога што се показује да у ту сферу улазе већином недовољно стручни.

„Политика је очито мека за такве, јер се не тражи способност ни знање, већ савијање кичме пред претпостављенима које доноси награду за ту лојалност“, указује Михајловић ко све улази у политику.

Он, упитан, коме користи та поплава партија, прстом показује на велике странке, оне које су носиоци власти.

„Власт стимулише њихово оснивање како би утицале на слабљење опозиције. Јасно је из критеријума и законодавства да иде у прилог власти, јер да им не одговара услови регистровања партија би били строжи. Овако имамо чињеницу да је лакше основати партију, него фирму“, оценио је наш саговорник који напомиње и чињеницу да људима који оснују своју странку то годи, јер онда нешто значе себи и другима.

Регулатива која поспешује оснивање партија изнедрила је најширу лепезу политичких опција, па Србија има странке од крајње левичарских, односно комуниста, преко левичарских, социјалиста и социјалдемократа, па партија центра, до деснице, чак и екстремне.

У овом кошу су и републиканске и монархистичке, али и сељачке и пензионерске партије. Прилично је оних који су име странке осмислили дајући Србији придев попут „наша“, „нова“, „јединствена“, „боља“, „јака“, али и Снага Србије. Ту је неколико зелених опција, али им је популарност, далеко од оне у ЕУ, па су то углавном декоративне „фикус“ странке без икакве моћи.

Међу странкама мањина по бројности предњаче санџачке. Њих има чак 12 регистрованих, а последњих неколико година све је више руских које тренутно достижу број осам. Партије имају сви народи бивше Југославије осим Словенаца, а у национално-мањинском колориту се могу наћи мађарске, бугарске, румунске, словачке, албанске… своју партију неколико година уназад, имају и Грци. Ипак у парламенту годинама опстају исте бошњачке, мађарска и странка Албанаца са југа Србије.

Отежано гласање дијаспори

„Код грађана имамо све присутнији антипартизам, о чему говори и излазност на изборима која тек прелази половину, највише 55 одсто, без обзира на чињеницу да ни бирачки спискови нису тачни. Притом као они који се баве дијаспором, знате колико је тим нашим људима у иностранству тамо отежано гласање и морају два пута да иду, ради пријаве и гласања, од чега многи одустану“, каже Срећко Михајловић.

Д. Декић / Вести